Владика Николај Велимировић: Оклеветани светитељ

Вођени духом сопственог времена, а не историјским чињеницама, некад ни простом логиком, део медија и интелектуалаца напунио је интернет текстовима о "контроверзном" српском светитељу – владики Николају Велимировићу. У тим написима владика се назива колаборационистом, симпатизером нацизма, али и главним идеологом нечега што је названо српски фашизам.  

Контроверзе се плету, у огромном броју случајева, око неколико истих момената: "нечувено" је што је Хитлер доделио орден владики Николају, "скандалозно" што је владика Николај на свом предавању поредио Светог Саву и Хитлера, "шокантно" шта је писао о Јеврејима као идејним творцима свих зала у Европи.

Због чега таквим аргументима фали најобичнији здрав разум, показују ноторне историјске чињенице: од оне да српска црква, чији је Николај Велимировић био један од најутицајнијих епископа, никада није вршила или учествовала у систематском прогону Јевреја, преко оне да никада није сарађивала с окупаторским нацистичким режимом до оне која баш боде очи - да је Владика Николај током читаве немачке окупације Србије био у немачком притвору.

Што се тиче фиреровог ордена, свети Николај Жички добио га је од Хитлера 1934. године јер је благословио да се уреди немачко војничко гробље, дакле, због нечег што је цивилизацијска тековина, а не због блиских веза.

Предавање у којем наводно пореди Светог Саву и немачког фирера одржано је 1935, исте оне године у којој потоњи британски премијер Винстон Черчил пише есеј "Истина о Хитлеру" у којем наводи да ће будућност показати да ли ће историја Хитлеру доделити место "чудовишта или хероја".

Каплар Хитлер водио је своју дугу битку за немачко срце, пише тада Черчил и додаје да се "прича о тој борби не може читати без дивљења за храброст, једнодушност, истрајност и личну виталну снагу која му је омогућила да изазове, пркоси, савлада, или помири, све ауторитете или отпоре који су му препречили пут". Док Черчил одаје признање фиреровој храбрости у борби за немачко срце и даље несигуран у ком ће се правцу све то кретати, владика Николај га у свом предавању помиње само узгред, говорећи о његовом покушају (неуспелом) да створи националну цркву.

Упркос очигледности немачког односа према светом Николају Жичком и његовог према њима, јер је све време нацистичке окупације био притворен као некакав опасни елемент и више пута одбијао понуђену сарадњу, неки данашњи тумачи његовог лика и дела нимало се не либе да напишу да је "Велимировић био један од главних идеолога српског фашизма 1930-их чији клерикално-националистички, антимодернистички и антисемитски религиозни списи и даље инспиришу снаге хришћанске деснице у данашњем српском друштву", како је то навео један историчар популаран у београдској грађанистичкој чаршији.

Или да чак закључе да се "светосавље гради као тоталитарна идеологија по моделу који Николај не крије – по фашистичком моделу", како је то навео један социолог, сада покојни.

Готово сваки конструкт о "фашизму" владике Николаја води ка истом коначном закључку: он је извор и надахнуће "великосрпском национализму деведесетих".

Као што је у време комунизма у склопу трежњења од "опијума за народ", а у име братства и јединства владика Николај изједначаван са кардиналом Алојзијем Степинцем, иако је један био војни викар НДХ а други немачки притвореник, да поменемо само најочигледније разлике. Ако се још уз то узму и критике о модерној, обезбоженој Европи у којима је владика Николај био прилично оштар, онда постаје јасније због чега су поставке о "српском фашизму" и "тоталитарном светосављу" постале тако привлачне за популарисање. 

Ко има уши да чује, нека чује

Пре свега, светосавље није било, није и не може бити идеологија него је то православље српског стила и искуства, каже за портал РТ Балкан протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

"Дакле, светосавље никако не може и не сме да се схвата као политички или идеолошки покрет него се ради о начину живота православних Срба у цркви Христовој у коју се вековима, од Светога Саве, сабирају сви крштени људи и земаљски народи. Пре неколико година сам у архиви некадашње Епархије америчко-канадске пронашао једно писмо које је Свети Владика Николај 20. фебруара 1946. године, када су комунистички агенти у емиграцији започели са прљавом пропагандом против њега, упутио тадашњем епископу америчко-канадском Дионисију", наводи протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Како додаје, свети Владика Николај је у том писму све објаснио и навео следеће:

"Ја сам држао предавање на Коларч(евом) универзитету о национализму Св. Саве, у години светосавској, а то је била 1935. година, а ко то не зна, мислио би да сам ја споменуо вођу нем(ачког) народа у време рата. У овом последњем случају, зашто би ме Немци ухапсили од првих дана - па до последњих?

Ја сам величао Св. Саву, а не Х...(итлера). Рекао сам, да је Св. Сава, као светитељ, геније и херој срп(ског) народа створио српску националну цркву пре 700 година, и у тој цркви ујединио сав српски народ. Дело, које се нигде није поновило на Западу. Паскал је покушао у 16. веку да створи националну галиканску цркву за Французе, али није успео.

- А вођ нем(ачког) народа, један прост занатлија, покушава да створи нац(ионалну) цркву, сада у 20. веку, покушава да изведе оно дело које једино приличи светитељу, генију и хероју тј. Св. Сави. У једном доцнијем говору или чланку, не сећам се, ја сам се поново вратио на Хитлеров покушај да .... нац(ионалну) немачку уједињену цркву и цитирао сам његове речи у Рајхстагу: 'Ја сам, рекао је, покушао да ујединим немачке цркве у једну национ(алну) нем(ачку) цркву, али мој покушај је пропао'.

Дакле, све што је речено и написано у 1935. г. у вези наше прославе, речено је у похвалу Св. Саве - светитеља, генија и хероја - а не у ма чију другу похвалу. Јер и Паскал и Хитлер послужили су ми само као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Св. Саве. Ко има уши да чује нека чује, и ко има разума нека разуме. Амин."

Отац Велибор Џомић објашњава да је пре две деценије објавио део документације немачке безбедносне службе (БДС) из које се види да је владика Николај на Петровдан 1941. године ухапшен, поред осталог, и због тога што је Хитлера  називао "библијским Антихристом" и прорицао његову скору пропаст, а да је манастир Жича био место у коме се обликовао српски антинацистички став.

"Зашто би га немачки нацифашисти хапсили, ако је био њихов идеолошки следбеник и подржавалац?", реторички се пита наш саговорник.

Будућност без печата срама

Без икакве сумње, Свети владика Николај је био против пакта који је кнез Павле 25. марта 1941. године у Берлину потписао са Адолфом Хитлером, напомиње отац Велибор Џомић.

"Немачка обавештајна служба је забележила да је владика Николај имао одређене контакте са генералом Симовићем и официрима који су 27. марта извели пуч. Немци су га сматрали идејним творцем пуча и нотирали су да је у поподневним часовима 27. марта примио честитку од америчког председника Рузвелта и енглеског краља", каже отац Велибор Џомић.

Он објашњава да је први протест против пакта био 25. марта у поподневним часовима испред епископске резиденције у Краљеву.

"Владика Николај се обратио окупљеном народу и изјаснио се против пакта, а одатле је отишао на ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора. Из Београда је, после рушења пакта, свештенству и народу Епархије жичке упутио телеграмску поруку: 'Богу благодарни, народу захвални, гледамо светло у будућност без печата срама' ", цитира Џомић.

Порука је, како истиче, и објављена у часопису "Пастирски глас" за март 1941. године.

"Ове, а и друге чињенице упорно прескачу клеветници Светога владике Николаја. Има изгледа да је чувену беседу коју је против пакта изговорио патријарх Гаврило (Дожић) написао владика Николај", истиче наш саговорник.

Библијски наратив

Често се цитира и један (исти) текст владике Николаја у којем он говори о "Жидима", Јеврејима и о томе како су они који су распели Исуса "створили од Европе главно бојиште против Бога, а за ђавола".

Једна од реченица из тог текста која се најчешће цитира, како би се поткрепиле тврдње о "антисемитизму" владике Николаја, јесте она у којој се наводи да су "сва модерна гесла европска саставили Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њиховог ђавола. И све је то у намери да Христа понизе."

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да је владика Николај своја дела, што је и нормално, писао на темељу Светога Писма Старог и Новог Завета.

"Како су говорили библијски пророци? Шта би клеветници за њих данас рекли? Ипак, истина увек изађе на видело. Природно је да су дела једног православног епископа заснована на библијском наративу. Имао сам ту прилику да је 17. октобра 2001. године до мене дошло писмо које је Јеврејка Ела Трифуновић, рођена Најхаус, из Београда доставила као своје сведочење у Патријаршију српску", објашњава Џомић.

У том писму је навела следеће:

"Скоро ћe се навршити шездесет година од краја Другог светског рата, највеће трагедије у историји јеврејског, српског и ромског народа, који су претрпели до тада незабележена страдања, прогонства и мучења. После толико протеклих година Влада Немачке тражи од преживелих из Холокауста доказе о томе како су преживели рат, a у циљу остваривања пензије.

Мени је 73 године и једини сам преживели члан породице Најхаус. Мој отац Александар Најхаус, по занимању доктор стоматологије, живео је пре рата у Трстенику. Он је био велики пријатељ и побратим са владиком др Николајем Велимировићем. Када је избио рат, после краћег времена, владика је оцу наредио да бежи и да спашава живот, a нас као његову породицу (моју мајку Маргиту и мене, његову кћерку Елу) је збринуо тако што је рескирао и сопствени живот.

Спасао нас је тако што је мајку обукао у монашку одору, а мене је стрпао у џак. Мајка и он су сели у фијакер, а мене је ставио испод ногу, и намирнице преко џака, односно мене, да би било што мање сумњиво. Прошли смо кроз немачки обруч окупираног града и том приликом преживели велики страх и стрес cвe док нисмо стигли у Манастир Љубостињу.

Ту нас је владика предао игуманији по имену Bapвapa, која је имала пратњу јер је била слепа. У манастиру Љубостиња смо остали 18 месеци и у то време владика је набавио фалсификоване личне документе за моју мајку под именом Мара Јовановић, а за мене под именом Јелена Јовановић".

Џомић додаје да "ово сведочење треба да прочита извесна Јелена Ђуровић, која је ових дана јавно поручила да мошти Светога владике Николаја 'треба дати псима' ".

Почасни затвореник

У покушају да представе Николајево заточеништво у Дахауу 1944. готово као боравак у Баден-Бадену, они блиски теоријама о Велимировићевом "српском фашизму" и "светосавском тоталитаризму" наводе да је Епископ Охридски и Жички у манастирском притвору одржавао несметан духовни живот, подразумевајући ваљда да је имао ту бескрајну слободу да се редовно моли Богу, а да је у Дахауу био "почасни затвореник", вероватно се мисли на статус посебног затвореника, али овако звучи некако више фестивалски. А и логорашке "почасти" се некако боље уклапају у колаборационистичка настојања.

Џомић каже да је о данима у притвору доста објављено од стране непосредних сведока. Објављена су сведочења патријарха Гаврила, потоњих епископа Василија (Костића) и Јована (Велимировића), као и "Мемоари" митрополита скопског Јосифа који је председавао Светим архијерејским Синодом током окупације и све до повратка патријарха Гаврила.

"Прво су поратни комунисти правили неприродну паралелу између владике Николаја и надбискупа Алојзија Степинца. Касније је скована прича о наводном 'почасном затвореништву' патријарха Гаврила и владике Николаја. Та неистина је писана је у Београду од Хрватице Љубице Штефан", каже наш саговорник.

Како додаје, објављивана је непосредно пред разбијање Југославије у наставцима у "Гласу концила" под именом Томислава Вуковића. Фељтон је потом штампан под његовим именом са насловом "Мозаик издаје", а друго издање је објављено под именом Љубице Штефан и насловом "Српска црква и фашизам".

"На жалост, неке наше недоучке, бивши комунисти и припадници тајне комунистичке полиције, почели су пре неколико година да шире те усташке лажи и клевете. На научној основи смо раскринкали тај плагијат на једном округлом столу, а добар део те преваре сам објавио у књизи 'Свети Владика Николај и УДБА' ", истиче Џомић.

Говор над Љотићевим одром

Светом Николају Жичком замерају се и блиски односи са вођом покрета ЗБОР Димитријем Љотићем, а нарочито (тобожњи) говор који је одржао над његовим одром и у којем хвали његова постигнућа и смешта га у небеску Србију.

"Никада тај говор није објављен у Николајевим књигама или у неком емигрантском часопису под његовим именом. Неаутентични и никад ауторизовани говор на малом помену 24. априла 1945. године у Словенији, а не на сахрани Димитрија Љотића, објавио је Љотићев секретар Бошко Костић у књизи 'За историју наших дана' у Лилу у Француској 1949. године", каже Џомић.

Он напомиње и да су у једном од дванаест томова Сабраних дела објављене разне беседе Владике Николаја, а у припреми тих Сабраних дела учествовао је познати љотићевски свештеник Алекса Тодоровић из Минхена.

"Познато је да је отац Алекса слао Епископу Лаврентију многа писма Владике Николаја и беседе како би све било објављено у Сабраним делима. Зашто није одштампао ту наводну беседу владике Николаја над Љотићевим одром ако ју је, како тврде љотићевци и како понављају савремени клеветници, изговорио?", пита се Џомић.

Осим тога, истиче наш саговорник, Љотићев секретар Бошко Костић, како наводи у својој књизи, није био ни присутан када је владика Николај беседио над Љотићевим одром, али је објавио беседу коју је, наводно, забележио прота Илија Булован из Динарске четничке дивизије.

"Прота Илија Булован није био ни стенограф ни дактилограф него свештенослужитељ тако да је просто немогуће бити тако брз и записати читаву беседу у тренутку док је беседник изговара. Поред тога, просто је незамисливо да један свештеник, док беседи Свети Владика Николај, записује беседy, а не стоји поред епископа", каже протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Да је та беседа неаутентична на другом месту је потврдио Бошко Костић, напомиње Џомић, јер је Владика Николај наводно изјавио да ће тек писати о Димитрију Љотићу и да ће му споменик подићи.

"Владика Николај је после тог догађаја живео пуних једанаест година и никад и нигде није једно слово написао о Димитрију Љотићу, а о некаквом споменику да не говоримо", закључује протојереј-ставорфор Велибор Џомић.

Је л' пушио владика Николај?

И сутрашња Спасовданска литија, на чијем ће челу, изузетно, бити кивот с моштима светог Николаја Жичког, није пропуштена као прилика за обрушавање на њега, али и Српску православну цркву.

У коментару објављеном на сајту "Ал џазире", наводи се да литију предводи "антисемит и љотићевац". Две-три већ излизане од прекомерне употребе и овде цитиране реченице Владике Николаја, поновљене су и у овом тексту како би се извео закључак да је српска црква стала "уз бок ауторитарном режиму". 

Српска православна црква канонизовала је владику Николаја Велимировића 2003. године, а раније поднет захтев за његово уврштавање у ред светих стављен је на чекање, према анегдоти, због тога што је патријарх Павле сматрао да није достојно једног монаха и епископа да се ода пороку пушења.

Ако је та анегдота тачна, пушење је, изгледа, опроштено Владики Николају, али његову снажну припадност српском народу, завијену у критике за наводни колаборационизам, појединци му изгледа никада неће опростити.