Први балкански рат - најсветлији пример чојства и јунаштва српске војске (ФОТО)

Први балкански рат најсветлији је пример српског слободарског духа у ком су исписане најславније победе, указује за РТ Балкан председник Удружење ратних добровољаца 1912 - 1918 Никола Филиповић.

"Окончање Првог балканског рата извојевале су велике победе српске и црногорске војске. Трећа армија српске војске под командом ђенерала Божидара Јанковића ослободила је Приштину и цело Косово у октобру 1912. године и избила на обале Јадранског мора на Адрију и Драч. Прва српска армија под командом Радомира Путника извојевала је победу на Куманову и ослободила целу Вардарску Македонију. Друга српска армија генерала Степе Степановића заузела је Једрене, а славна црногорска војска краља Николе ослободила је Скадар", наводи Филиповић.

Увертира за балкански рат била је четничка акција од 1903. до 1912. године у којој су чланови Савеза добровољаца Краљевине Србије активно учествовали. Четничко-добровољачки одреди Војводе Вука и Војислава Воје Танкосића, први српски специјални одреди, учествовали су у ослобађању Косова и Куманова.

"Српска војска и добровољци нису вршили одмазде и зулум над арнаутским и турским цивилима и ратним заробљеницима. О томе најбоље говори наредба Војводе Вука, команданта српских ратних добровољаца и симбола нашег удружења", истиче Филиповић.

Како је говорио Војвода Вук

Војвода Вук био је строг, али праведан. Челичну дисциплину која га је красила трудио се да пренесе на своје војнике, како ни речју ни делом не би укаљали униформу коју носе.

"Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити ни мени тужакати", наредио је Војвода Вук својим војницима, а онда додао, по његовом мишљењу, најглавније:

"А, ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели? Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што женске питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нов четник дође, ви га упознајте са овим што рекох".

Са становишта Србије превасходни циљ је био ослобођење Косова и Старе Србије. Све ослободилачке тежње Срба вековима су биле у знаку Косова и оно је тада коначно ослобођено.

Свака од чланица споразума имала је своје ратне циљеве и претходно је постигнут оквирни споразум. Притисак великих сила, међутим, онемогућио је његову реализацију како је било предвиђено, иако је Османска Турска била потпуно поражена.

Српска војска је тежишни део борби, и пресудне победе у том рату, остварила 23. и 24. октобра током Кумановске битке, као и победом код Битоља где је кључна битка вођена од 16. до 19. новембра 1912. године.

Остварењем тих победа турске трупе су дефинитивно потучене и разбијене, а Вардарску Македонију је ослободила српска војска.
За победу на Куманову, Радомир Путник, тада начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије, је добио чин војводе. Грцима је у међувремену успело да поразивши Турке уђу у Солун, док су Бугари остали заглављени код Једрена, које је касније ослобођено уз помоћ Срба.

Османска држава се Лондонским уговором одрекла свих територија у Европи западно од линије Енос - Мидија, изузевши простор тада недефинисане Албаније. Црта Енос, на Егејском мору, Мидија, на Црном мору, подразумевала је отприлике северозападну половину данашње европске Турске.

Пошто су Аустроугарска и Италија наметнуле успостављање Албаније, српске трупе су биле приморане да се повуку са тог простора, односно далеко од морске обале. Србији је признато ослобођење Косова, подела Санџака са Црном Гором, а српске трупе су остале у ослобођеном Повардарју.

Грчка је добила Крит, Бугарска део Тракије. Дефинитивни статус простора Македоније остављен је отворен, односно трупе савезница држале су делове територија које су током рата ослободиле.

Аустроугарска је инсистирајући на стварању Албаније пре свега настојала да никако не допусти излазак Србије на море. Успостављањем независне Албаније није била задовољна ни Грчка, која је такође због тога ускраћена за северни део Епира, насупрот претходним договорима. Такође и Црна Гора која је планирала припајање северног дела те области, укључујући и Скадар.

Мировним преговорима у Лондону присуствовали су и представници других великих сила, Британије, Немачке, Русије, осим поменутих Аустроугарске и Италије. Британија и Немачка су се званично држале неутрално током преговора. Док је Русија била на страни Србије.

Коначно, потписан је споразум 30. маја, иза ког је остало више нерешених спорних питања, за наредне преговоре.

Све је, међутим, пресечено бугарским нападом на Србе на самом крају јуна. Одлука да Бугарска ступи у рат против Србије највероватније је била плод настојања званичног Беча, односно аустроугарске дипломатије, а вероватно и Берлина.

Пошто су у рат против Бугарске потом ушли Грци, затим Румуни, а у рат се укључила и Турска, Бугарска је до краја јула потучена.
Осим Косова, дела Метохије, северног Санџака, саставни део Србије је тада постала и Вардарска Македонија, према тадашњој терминологији Стара и Јужна Србија.

Српска оперативна војска у бројкама

Уз добровољце који су се прикључивали борбама било је укупно 402.000 људи, што је чинило 14% целокупног становништва. Српску оперативну војску чиниле су три армије и Ибарска војска са Јаворском бригадом, четнички одреди под командом Војина Поповића Војводе Вука и четничког војводе Војислава Воје Танкосића.

Према подацима Ђенералштаба Краљевине Србије, наводи наш саговорник, оперативна војска, у првом и другом позиву, бројала је:

• 286.800 људи
• 50.500 коња и 31.600 волова
• 18.650 кола
• 248 пољских брзометних топова система "Шнајдер-Кане" и 36 брзометних брдских топова истог система
• 20 брдских топова система "Де-Банж"
• 28 мерзера од 15 цм и хаубица од 12 цм
• 32 брзометне "Шнајдерове" хаубице
• "Шнајдер" тешку артиљерију 12 цм модел 97-2
• 8 "Шнајдерових" брзометних хаубица од 15 цм
• 250 митраљеза
• 240.000 пушака
• 9.200 сабљи
• 3 авиона

Трећепозиваца је било 56.600, а у њихов састав је ушло још и:

• 6.100 коња и 1.200 волова
• 800 кола
• 53.000 пушака
• 1.500 карабина
• 850 сабљи

Граничара је било 3.300, опремљених са:

• 185 коња и 2.200 волова
• 180 кола
• 180 пољских топова
• 360 пушака

Поводом 110 година ослобођења Косова и Метохије и победе у Првом балканском рату, Удружење ратних добровољаца 1912-1918 установило је златну медаљу "Ђенерал Јанковић - освећено Косово" и њоме одликовало појединце и институције, међу њима и амбасадора Руске Федерације у Србији Александра Боцан Харченка.

Први пут у историји војна почаст генералу Божидару Јанковићу одата је 7. јула 2022. Генерал Јанковић сахрањен је без војних почасти. Почасни члан овог удружења била је и Милунка Савић, прва жена добровољац, учесник Првог балканског рата.

Удружење ратних добровољаца 1912 - 1918 ове године прославља 120 година свога рада, Савеза добровољаца Краљевине Србије - удружење ратних добровољаца. Тим поводом председник Републике Србије Александар Вучић, на предлог ресорног министра Николе Селаковића, одликовао је удружење Сретењским орденом.