Србија и Балкан
Пресуда Станишићу и Симатовићу "затвара" Хашки трибунал: Крај најдужег процеса у историји овог суда
Неки искусни хашки адвокати су својевремено, упитани шта очекују за своје брањенике, у дану пресуде одговарали: "Од ослобађајуће до доживотне". Тако нешто би се могло рећи и за крај најдужег и последњег суђења у историји Трибунала
После две деценије дугог судског поступка, Хашки трибунал ће данас изрећи правоснажну пресуду бившем начелнику Службе државне безбедности Србије Јовици Станишићу и његовом помоћнику Франку Симатовићу Френкују.
Процес који је почео још 2003, када су Станишић и Симатовић изручени Хашком трибуналу, најдужи је у историји овог суда.
Поновљено суђење двојици бивших челника државне безбедности Србије последњи је велики процес пред Хашким трибуналом, који данас постоји под именом Механизам за међународне кривичне судове.
"Једва чекам да одем у Хаг", пренео је речи Јовице Станишића крајем маја 2003. београдски НИН. Станишић је, подсећа "Јуроњуз Србија", додао да неће сведочити у Хагу, већ да ће се предати ако га оптуже, и да ће отићи у Хаг и доказати своју невиност. Иако је, вероватно, то изговорио бесан због тадашњих навода неких медија да је пристао да сведочи против Слободана Милошевића у Хагу и да Тужилаштво увелико снабдева доказима против бившег председника, сигурно да му ни на крај памети није било да ће 20 година касније и даље у притвору чекати да сазна коначну пресуду.
Многа хашка суђења су "посебна", јер је овај суд за 30 година рада успео да дочека да му поједини оптужени изврше самоубиство у ћелији (Славко Докмановић, Милан Бабић), да неки чак то учине у судници испијањем отрова (Слободан Праљак), а неки су умрли чекајући крај суђења (Слободан Милошевић).
Суђење Франку Симатовићу и Јовици Станишићу, на срећу, није однело ни једну жртву: специфично је, међутим, због тога што су њих двојица у Хаг одведени још 2003, а ни 20 година касније и даље нема коначне пресуде, али и због тога што је то једно од ретких суђења (уз суђење Веселину Шљиванчанину и Рамушу Харадинају) које је поновљено.
Суђење траје толико дуго да је надживело чак и сам суд, јер је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (ICTY) затворен, а његовом правном наследнику, Механизму за међународне кривичне трибунале (МИРЦТ) остављено је да тај процес заврши. Данашње пресуде биће уједно и последње изречене пред Међународним механизмом за кривичне судове.
И начин на који су ова двојица стигла у Хаг чини суђење "посебним". За разлику од многих других, што бегунаца, што оних који су се добровољно предали, начелник Ресора државне безбедности Јовица Станишић и Франко Симатовић, његов помоћник, ухапшени су током операције "Сабља" после убиства премијера Зорана Ђинђића 2003, али никад нису оптужени за учешће у том убиству.
Оптужница је објављена док су били у притвору у Централном затвору, и они су пребачени у Схевенинген. Зашто су тако брзо "спаковани" у Хаг, запитао се тада и председник Скупштине бивше државе СЦГ Драгољуб Мићуновић који је сматрао да Станишића и Симатовића не треба склањати из истраге о убиству премијера.
Ни за једног другог оптуженог у Хагу америчка обавештајна служба ЦИА није слала писма у којима је оптуженог описала као неког ко је улагао велике напоре да спречи неке од потенцијално најопаснијих ситуација у рату у БиХ. А баш такво писмо је ЦИА упутила Трибуналу, односно Станишићевој одбрани током првог суђења. А и у завршној речи његов адвокат Вејн Џордаш је навео да је Станишић са ЦИА сарађивао још од 1991. и откривао им места масовних гробница по БиХ и био њихов поуздан сарадник.
"Јуроњуз" наводи да су очекивања Тужилаштва, али и у Хрватској и у Босни, да ће пресуда да потврди да су српске обавештајне, војне и полицијске структуре стајале, не само финансијски и организационо иза Срба у Хрватској и Босни, него и да су директно умешане у злочине над Хрватима и Бошњацима, нису испуњена.
У другој првостепеној пресуди из 2021. којом су осуђени на 12 година, стајало је да Станишић и Симатовић нису били учесници у "удруженом злочиначком подухвату", чији је циљ био стварање етнички хомогених територија уз насилни прогон несрпског становништва из делова Хрватске и БиХ, већ да су за то злочиначко удружење "знали", а истовремено су ослобођени и оптужби за злочине у још четири општине у БиХ, као и у Книнској Крајини и источној Славонији.
Удружени злочиначки подухват (УЗП), тако често и радо коришћен на суђењима пред Хашким трибуналом, јесте правна конструкција која, грубо речено, сматра све чланове одговорним за злочине, које су евентуално починили други у сврху испуњења заједничког плана. УЗП је права ноћна мора за адвокате одбране, који су негодовали због тако широко постављене тезе која је омогућавала да њихови брањеници релативно лако буду осуђени по том основу.
У Трибуналу су до сада многи осуђивани за учешће у УЗП, али до сад нико из Србије, а да се тицало ратова ван Србије - Никола Шаиновић, полицијски генерал Сретен Лукић, и војни Владимир Лазаревић и Небојша Павковић, и у одвојеном поступку бивши начелник Јавне безбедности МУП-а, генерал Властимир Ђорђевић, осуђени су за УЗП за Косово.
Ипак, у првостепеној пресуди из 2021. Суд је потврдио да су Станишић и Симатовић, са осталим учесницима УЗП, на чијем је челу био Слободан Милошевић, бивши председник Србије и СРЈ, делили злочиначку намеру и да је у Хрватској и БиХ постојао УЗП који је имао за циљ "насилно и трајно уклањање несрпског становништва за који су Станишић и Симатовић знали", али без довољно доказа га су га и помагали.
У пресуди се као чланови УЗП наводе Слободан Милошевић, Радмило Богдановић, Радован Стојичић Баџа, Михаљ Кертес, Милан Мартић, Милан Бабић, Горан Хаџић, Радован Караџић, Ратко Младић, Момчило Крајишник, Биљана Плавшић и Жељко Ражнатовић Аркан.
Једина тачка по којој су осуђени је она за злочин у Босанском Шамцу. Суд је у првом степену закључио да су Станишић и Симатовић одговорни за помагање и подржавање убиства као кршења закона и обичаја ратовања и злочина против човечности, затим за депортације, присилно премештање и прогон као злочине против човечности, која су починиле српске снаге након заузимања места у априлу 1992. године.
Веће је констатовало да су они пружали практичну помоћ која је имала значајан учинак на почињење злочина, обучавањем и слањем на терен припадника специјалне јединице Државне безбедности Србије и локалних Срба из Босанског Шамца да учествују у преузимању општине.
Зашто је ово суђење толико дуго трајало?
На дужину процеса је сигурно утицало то што је прво суђење почело тек шест година од њиховог притварања, 9. јуна 2009, а затим и лоше здравствено стање Станишића, због кога је суђење било више пута "на паузи". Након четири године, 30. маја 2013, Трибунал је, што је многе у региону шокирало, ослободио Станишића и Симатовића кривице по свим тачкама оптужнице.
Након што су кроз судницу прошли бројни сведоци тужилаштва и одбране, њих укупно 80 (међу њима и њихове бивше колеге из ДБ) суд је утврдио да нити су Станишић и Симатовић одговорни за злочине из оптужнице, нити су помагали и подржавали те злочине. Потом је дошло до обрта, јер је Трибунал у децембру 2015. делимично прихватио жалбу тужилаштва, поништио ослобађајуће пресуде и наложио ново, поновљено суђење.
На том новом, поновљеном поступку, после додатне четири године суђења, суд у Хагу их је осудио на поменуту казну од 12 година.
"Јуроњуз" пише да, "каква год да буде пресуда, неспорно је да су Станишић као начелник ДБ и Симатовић, као оснивач, били кључни фактор у стварању 'црвених беретки', јединице иза које су током рата остајали ратни злочини, а после рата криминал, отмице, убиства, терористички напади, и убиство премијера Зорана Ђинђића". Додају да су деведесетих година прошлог века многи криминалци добијали значку ДБ-а, и под њиховом заштитом чинили најтежа кривична дела, не само на ратиштима.
У жалбеном поступку Станишићева одбрана је тврдила да је он доказано био кључни миротворац, Симатовићева да у је време злочина у Босанском Шамцу био заменик начелника СДБ и да као такав није био заповедник, било каквим јединицама у том месту, а Тужилаштво да су њих двојица створили елитну паравојну јединицу, која је деловала под њиховом контролом у функцији етничког чишћења. И не једну, већ практично све, од "Книнџи" Капетана Драгана, Арканових "Тигрова", злогласних Шкорпиона, до ЈСО, формација које су настајале и финансиране из ДБ-а, који је водио Станишић.
Прогнозирати каква би могла да буде последња пресуда Хашког трибунала која ће данас бити изречена више је него незахвално. Неки искусни хашки адвокати су својевремено упитани шта очекују за своје брањенике, у дану пресуде одговарали: "Од ослобађајуће до доживотне". Тако нешто би се могло рећи и за крај најдужег и последњег суђења у историји Трибунала.
