РТ Балкан у Липљану уочи Тројчиндана: Сузе Николе Цвејића и застава на црквеном торњу

Кад сам прекјуче у Липљану, у порти старе цркве Светих Флора и Лавра и храма Ваведења Пресвете Богородице, мештанину Николи Цвејићу поставио питање, какво се, ваљда, више нигде у свету не поставља – смеју ли његова деца на улицу, да се играју, Никола се само насмејао, тешко, саркастично, дубоко уздахнуо. И, не знам шта нам је било да наставимо да причамо о деци, о томе како Николина ни 50 метара од куће до школе не смеју сама, о томе како не излазе из дворишта, кад су Николи удариле четвороструке сузе, и заплакао је човек, покрио лице рукама, затресао се из темеља...

Дуго, дуго није могао да се смири, плакао је као дете, рукама брисао сузе, а ја нити сам знао шта да му кажем, ни како да га утешим, само ме је било срамота што сам га ишта питао, што сам му живе ране отворио, што сам питао, а знао сам шта ће ми рећи и какав ће бити одговор.

Боји се Никола, не за себе, за дечицу, за супругу, и није његов страх имагинаран, измишљен, него стваран, страх који боли, који се ножем може пресећи, осетити у ваздуху који дише.

Има пет-шест дана, Никола је био у продавници, ту у Липљану, седео са комшијама, причао ми је прекјуче, кад је на врата бануо Албанац и право са врата питао Николу: "Је ли, кад ћеш ти да идеш у Србију више",а Никола, онако проста срца и добре душе, мислио да се онај што га је питао шали.

После је Албанац наставио да насрће на Николу, да псује и прети, ухватио га за крагну, Никола је тек тада устао са клупе, схватио да се комшија не шали.

"Сад ћеш ти да видиш", рекао му је још Албанац, изашао из продавнице, сео у свој комби и отишао. Изашао је из продавнице и Никола, да не "испадне већи проблем", да "не изазива", вели, да се његово присуство у продавници не схвати погрешно, и мислио, било, прошло, неће више. Није догађај ни пријавио полицији. Добра душа, мерио свет према себи.

Неколико дана касније, Никола је, причао ми је прекјуче,  водећи дете за руку кренуо низ улицу, до рођака, када се са колима појавио онај исти Албанац, застао поред, поново питао – "Је ли, зар већ ниси отишао у Србију", почео да прети, све пред дететом. Никола мислио, није му ништа дужан, није му ништа скривио, није се ничим о комшију огрешио, може да настави улицом. Држао је дете за руку кад је Албанац изашао из кола, наставио да прети, "је ли, још за Србију ниси отишао, п... ти материна", "секиром ћу ја тебе заклати"... Николи се дете уплашило, много, вели.

Неки Николини пријатељи Албанци, рекли су му после, кад су чули шта се десило, да је све одмах требало да пријави полицији.

Онда је Никола тако и урадио, отишао до полицијске станице, од тада, полицијска патрола често је близу његове куће, разговарао је са командиром полиције, овај му је рекао да не брине. Оног Албанца су привели, саслушали, одредили му задржавање до 48 сати.

Каже, сад му је лакше како је полиција често близу куће, али брине, шта ће бити кад онај Албанац изађе из притвора.

Не за себе, за децу и жену... Хоће ли му Албанац поново претити, пред децом, шта деци да каже, како да их заштити...

Биле су зато његове сузе прекјуче, док смо седели у порти цркве у Липљану тешке као црна земља, пуне и јада и чемера и немоћи и патње, искрене.

Према попису из 1981. године, у Липљану, граду у централном делу Косова, 16 километара од Приштине, живело је више од 3.150 Срба. По последњем попису, оном из 2011. у Липљану је било 5.864 Албанаца и 452 Срба. Срба је сада још мање, у граду су њихове куће углавном око цркве Светих  Флора и Лавра. Данас их је у граду мање од 300, пет процената од 5.000 Срба колико их је, како се процењује у Липљану било непосредно пред бомбардовање.

Ових дана, док Никола Цвејић ни крив ни дужан проживљава своју драму, брине шта ће бити кад Албанац који му је претио изађе из притвора, још један инцидент дубоко је потресао оних неколико стотина Срба колико их је остало у Липљану. Током ноћи, "неко" је упао у порту цркве, скинуо са звоника црквену заставу, однео је. Истрага је у току.

Све се поклопило и са догађајима на северу, који се, по правилу увек прелију на Србе који живе у енклавама јужно од Ибра, али, и са још једним догађајем, прича прекјуче у порти цркве у Липљању парох Драгиша Јеринић.

Месец дана раније, локална телевизија у Липљану дошла је, прича свештеник , сликала црквену заставу на звонику а онда су објавили да се "у сред Липљана вије застава Србије", и семе мржње још једном је посејано и још брже никло. Из цркве тада су, наставља отац Драгиша одговорили да то није застава Србије него застава Српске православне цркве, застава која може да стоји и у Паризу, и у Београду, у Њујорку, у Лондону, свуда где Српска православна црква има своје вернике, али, било је џаба причати и џаба демантовати и објашњавати.

Уочи Тројица, код цркве ће, вели отац Драгиша, поставити заставу СПЦ са грбом српске Патријаршије која се поставља само на велике празнике кад се око ове цркве окупи оно мало Срба што је остало у Липљану и околним енклавама.  

И још, причао ми је после отац Драгиша док смо седели у порти цркве, као да се некоме правда, Срби су овде мирољубив народ, свакога су дочекали, ни према коме нису били агресивни, гледали да се ни о кога не огреше.

Као знак да ће да остану у Липљану, наставља причу отац Драгиша, оно мало преосталих Срба прошле године покренули су акцију да доврше храм Светих Флора и Лавра, да се унутрашњост светиње фрескопише, да се направи нови иконостас, нове иконе и да догодине прославе 90 година цркве Светих Флора и Лавра.

Вели свештеник да их неће поколебати и сломити им вољу ситне провокације до којих ће "сигурно доћи". Оцу Драгиши из полиције су обећали да ће патроле, током празника, на Тројице, и сутра на Друге Тројице стално бити у близини цркве и то је добро.

Посла у Липљану, каже, слабо има и за Албанце и још слабије за Србе.

Питао сам свештеника и сме ли да се слободно проговори српски у Липљану, отац Драгиша каже да у делу ближе цркви и сме, српски језик и не изненади много Албанце, али, ако се зађе дубље у град, и они старији који знају српски, прибојавају се од екстремиста да проговоре на језику који добро знају.

Срби овде добро памте и мартовски погром 2004. године. Ситуација у граду била је до 17. марта те године колико-толико мирна, Срби су могли да се крећу кроз град. Тог 17. марта неколико хиљада Албанаца око 17 сати увече кренули су у правцу порте ломећи све пред собом. Бацили су бомбе на једног старијег човека који је бежао пред масом као и на свештеника који је био у црквеној порти, после су обојицу оптужили да су они, у ствари, бацили бомбе.

У новинским извештајима из тог времена стоји да су припадници Кфора ишли испред масе и наређивали људима да напусте куће јер не могу да их заштите. Евакуација Срба тада је нападачима омогућила да на миру пљачкају и пале српске куће а чешки и фински припадници Кфора успели су да спрече потпуно разарање старе цркве.

Део Срба из Липљана тада је избегао према Лапљем Селу, Грачаници и Сувом Долу, опљачкано је и спаљено око 30 српских кућа...

Синоћ је из Липљана стигла вест да је на звоник цркве у центру града поново постављена црквена застава.

Данас и сутра Срби који живе у кућама око цркве окупиће се у порти да обележе велики празник и пошаљу поруку свету да их још има, да су живи, да је ово и њихов град.