Култура
Србија и Балкан
Ћирилицу подржавају, латиницом пишу: Зашто смо дошли до тачке када морамо да спасавамо своје писмо?
Председник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић недавно је рекао да је употреба ћирилице у Србији сведена на 10 одсто
Ћирилица је наше историјско писмо којим су написане најзначајније књиге у Срба и не треба је запостављати у време латинице, доминације енглеског језика и компјутера, јер су српски језик и ћирилица у основи српског националног и културног идентитета. Нема особе која се неће сложити са овом реченицом, толико пута поновљеном и на стручним скуповима, у медијима, у свакодневном разговору, али се само 10 одсто Срба данас служи ћирилицом.
На улици доминирају латинични називи на улици, ТВ екрану и у књигама, српски језик се изучава само у основним школама и на занемарљивом броју факултета, док се у средњим школама настава тог предмета своди претежно на књижевност… Томе доприноси и чињеница да у медијима готово да више и нема лектора, наша језичка норма често није актуелна, каже Градимир Аничић, а језички приручници који су у употреби махом су застарели.
"Политика" је питала истакнуте лингвисте зашто смо дошли до тачке када ћирилицу морамо да спасавамо, и шта је потребно учинити да се такво стање промени.
Унеско предвиђа да ће 3.000 језика нестати до краја века и не треба да дозволимо да српски језик буде један од њих.
"Сада основно српско писмо Срби сами од себе штите, почесто окривљени да тако свој национализам појачавају више него што је допуштено. Као да није природно да сваки народ држи, брани и обрађује имање које су му преци оставили. Потпис владике Његоша је од ћирилице уједначених и сложних слова. Ћирилички потпис Николе Тесле је усред Њујорка био развучен, хармоничан у распореду слова, једноставан и леп. Михаило Пупин је из Америке у Идвор и Београд слао писма откуцана на ћириличној писаћој машини, имао је уметничких седам ћириличких слова у свом потпису. Читљив и различит према приликама био је потпис Милутина Миланковића, необичан кад наговештава како је његова научна мисао ишла кроз васиону и векове".
Ове речи је изговорио академик Миро Вуксановић на једној од традиционалних смотри ћириличне баштине у Бајиној Башти, граду који је пример како се негује, али и подстиче коришћење ћирилице. Омаж српском писму лане су у овом граду дали и отварањем првог Парка ћирилице код нас, уређеног простора у центру вароши са словом "ћ", клупама налик књигама, ћириличном тастатуром погодном за седење, дечјим игралиштем са азбуком...
Али, између оваквих примера и реалног живота зјапи провалија: председник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић недавно је рекао да је употреба ћирилице у Србији сведена на 10 одсто, а да Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити ћириличног писма није зауставио повећање употребе латинице.
По његовом мишљењу, на делу је "наставак урушавања статуса српског језика и ћирилице, што траје деценијама, и одлагање осмишљеног спровођења језичке политике, што је у уређеним државама битан елемент укупне политике".
Професор др Мило Ломпар, председник Задужбине Милоша Црњанског и један од водећих интелектуалаца у борби за очување нашег писма, више пута је указивао на историјске корене потискивања ћирилице: кренуло се у 20. веку, почев од стварања Југославије, па од комунистичке власти, када су уведене четири варијанте српскохрватског језика.
"Већ поткрај СФРЈ ћирилично писмо се не види унутар простора Хрватске, на узмаку је у БиХ, па и унутар саме Србије, нарочито у Београду. Наше писмо је најтужније дане доживело у тренутку кад је било логично да му се вратимо без икаквог комплекса или осећања кривице. Суочени смо с једним систематски организованим друштвеним инжењерингом, оправдаваним од стране интелектуалаца који заговарају једну врсту денационализације српске културе, а политичари то спроводе без икаквог отпора. Огромна одговорност није на тим интелектуалцима, него на политичарима, који морају схватити да су питања језика и писма она на којима ће овај народ опстати или пропасти" рекао је Ломпар прошле године у Бајиној Башти.
Немамо шта да додамо, осим: чувајмо ћирилицу и српски језик. Иако је у Вуковару прошле године укинута употреба ћириличног писма, чиме су нарушена права Срба који живе у том граду, сада је покренута иницијатива да се у школама изучава ћирилица као старо хрватско писмо. Образлажући ову иницијативу, тамошњи академик Стјепан Дамјановић је рекао да је потребно развити свест да се кроз векове велики део хрватског народа служио ћирилицом.
Наша стручна јавност се није много узбудила због најновијег присвајања из комшилука, са образложењем да нико не може спорити да се макар делић хрватског наслеђа може третирати као наслеђе настало на ћириличном писму, али да то не би требало мешати са наслеђем које припада Србима.
Редовни професор на Катедри за српску књижевност Филолошког факултета у Београду др Бошко Сувајџић сматра да писци, издавачи и медији у Србији имају мисију да негују ћирилицу ако идентитетско писмо, као легитимацију своје културе, историјско и културолошко "битије и име".
"Неће нас ћирилица удаљити од народа с којима смо делили прошлост, а извесно је, у одређеном виду, и заједничку будућност на Балкану. Ћирилица ће нас удаљити само и искључиво од нас самих ако допустимо да се претвори у реликт прошлости", сматра професор Сувајџић.
