Тајни уговор Србије и Црне Горе из 1866: За ослобођење од Турака и уједињење српских земаља

Потписан је као тајни споразум, а многи би данас можда волели да такав и остане јер је историјски документ о ослобођењу српског народа, Срба и Црногораца, и њиховој жељи да се уједине у једну државу.

На данашњи дан 1866. године кнез Србије Михаило Обреновић и кнез Црне Горе Никола Први Петровић закључили су уговор о заједничкој борби за ослобођење од Турака и уједињење српских земаља у једну српску државу.

Дуго припреман, уговор је био врхунац дипломатског зближавања Србије и Црне Горе и оличавао је заједничке напоре за коначним ослобођењем од стране власти и уједињењем Срба у једну државу.

Два крупна циља: ослобођење и уједињење српског народа, како се најчешће наводи у историјским изворима, нису била спорна ни једном ни другом владару и око њих није било несугласица. 

Несугласице су изазвала династичка питања, кнез Никола није желео да се тек-тако одрекне свог положаја, односно да се одрекне црногорског трона и призна српског кнеза за владара у уједињеној држави, а наводно се нарочито томе противио његов отац Мирко.

Решење је пронађено у томе што ће црногорски кнез наследити српски трон, уколико кнез Михаило умре без наследника и ако се народ сагласи с тим. Такође, кнезу Николи Петровићу у уједињеној држави признат је посебан положај.

Текст споразума усагласили су на Цетињу изасланик кнеза Михаила Милоје Лешјанин и црногорски војвода Петар Вукотић, он је 23. септембра 1866. године парафиран, а затим су га потписали и кнез Михаило и кнез Никола.

Већ првим чланом споразума кнез Србије и кнез Црне Горе обавезали су се "да ће у највећој сагласности и искрености радити, да се што пре спреми устанак противу Турске пак да се цео српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји".

У случају ослобођења и уједињења, кнез Никола обећава да ће признати кнеза Михаила за владаоца те целокупне српске државе, а ако владалац те уједињене српске државе не би имао мушког потомка, црногорски кнез би имао првенство у наслеђивању престола.

Уговором је, као што је већ поменуто, обезбеђен посебан положај кнезу Николи и његовој породици у уједињеној српској држави: он ће задржати своје кнежевско достојанство и у новој српској држави имаће морално и материјално сјајан положај. Чланом 5 кнезу Николи Првом Петровићу осигурава се ранг принца од владајуће породице и првенство пред свима, после владаоца и његовог законитог наследника, као и годишња накнада од 20.000 дуката.

Обе кнежевине, у складу са својим могућностима, обавезале су се овим уговором да ће радити на припремању устанка против турске власти, трудећи се да придобијају савезнике за тај подухват. 

Кад за то буде време, кнез Никола је требало на позив Србије да уђе у рат против Турске, а уговор је предвиђао и да нема предузимања војних акција на своју руку. Десети члан обавезивао је кнеза Николу да без знања и договора са Србијом не сме да отпочиње било какву акцију против Турске, нити ће са Портом водити одвојене преговоре, када отпочну непријатељства. 

Црногорски кнез био је у обавези да у евентуалном рату против Турака ради у највећој сагласности са кнезом Михаилом, као и да поштује ратни план који је требало накнадно усвојити.

Након потписивања уговора, на Цетиње су из Београда послати Милан Пироћанац, да буде лични секретар кнеза Николе и капетан Љубомир Ивановић, за саветника у војним питањима. Тако је искоришћен ранији позив да се на Цетиње пошаљу способне личности, а уједно и људи од поверења који је требало да контролишу акције кнеза Николе, али и стекну његово поверење и припреме терен за будуће уједињење.

Планови које је предвиђао овај уговор, међутим, нису доживели своје остварење.

Недуго након закључивања споразума о заједничком ослобођењу и уједињењу кнез Михаило Обреновић убијен је на Кошутњаку 1868. године.