Два Србина, три партије: Годишњица обнављања вишестраначја

Савез комуниста не полаже право на политички монопол, његова улога у друштву не треба да буде уставом гарантована, чуло се на конгресу Савеза комуниста Србије у децембру 1989. године.

Била је то најава онога што се десило годину дана касније - изменом Устава 28. септембра 1990. Србија је постала вишестаначка држава.

Већ тада у Србији је деловало пет странака: Српска народна одбрана Мирка Јовића, Демократска странка коју је основала група интелектуалаца на челу са Драгољубом Мићуновићем, Савез реформских снага Југославије Анте Марковића, али и Народна радикална странка Вељка Губерине. Из Савеза комуниста рођена је Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића.

Из тих партија настале су скоро све будуће странке у Србији, од којих је према проценама за само 20 година било више од 600.

Таквом ницању партија као печурака после кише допринели су превише лабав Закон о политичким организацијама који је предвиђао да је за регистровање странке било потребно свега 100 потписа пунолетних грађана, али и српски менталитет.

Да се не каже без разлога "два Србина, три партије", показало се врло брзо. Већ након неколико месеци од оснивања СНО се поцепао, тако што је Драшковић заједно са Војиславом Шешељем формирао Српски покрет обнове.

Захваљујући популарности коју је стекао као књижевник, али и говорничкој вештини, Драшковић је врло брзо добио епитет "владара тргова" на којима је провео више времена него у посланичкој клупи.

Међутим, и на примеру СПО-а се показало већ споменуто правило. Драшковића ће напустити његов кум и партијски колега Шешељ и основати Српски четнички покрет из којег је касније настала Српска радикална странка.

Била је то странка крајње деснице која је деценијама била ударна песница на овом полу политичке сцене.

И потпредседник СПО Велимир Илић ће напустити странку због приближавања Драшковића Милошевићу и са тврдокорнијим крилом основати Нову Србију. Како су обојица били редовни на митинзима, њихова нетрпељивост је кулминирала чак и физичким обрачуном чланова ове две странке на скупу 2000. године.

Илић ће одиграти кључну улогу на протестима након што Милошевић није хтео да признао изборне резултате. Из свог родног Чачка са присталицама је кренуо пут Београда и постао један од симбола 5. октобра.

Шампион у партијски расколима - Демократска странка

Ако неко икада буде писао приручник о политичким расколима, најбољи пример ће наћи у историји Демократске странке. Ова странка унутрашња превирања доживела је врло брзо након оснивања. Био је то сукоб Мићуновића и тадашњег председника Извршног одбора Косте Чавошког.

Чавошки странку напушта после избора 9. и 23. децембра 1990, и 12. априла 1991. с Николом Милошевићем и још неколико бивших чланова ДС-а оснива Српску либералну странку.

Мало више од годину дана касније, 13. јуна 1992, из ДС-а одлазе и Војислав Коштуница, Борислав Пекић, Владан Батић, Владета Јанковић и многи други и 26. јула оснивају Демократску странку Србије (Пекић је умро 2. јула).

Мићуновић је доживео још један напад и то од Зорана Ђинђића 15. априла 1995 на редовној скупштини странке за председника, али је овога пута младост победила, па поражени Мићуновић напушта партију и оснива Демократски центар.

Оно што је Ђинђић урадио Мићуновићу, њему је 27. фебруара 2000. покушао да уради Слободан Вуксановић, али није добро прошао, па је и он напустио странку и основао нову, Народну демократску странку.

Следећи раскол долази због борбе за Ђинђићево наслеђе, након што је премијер Србије убијен 12. марта 2003. године. Као победник из битке излази Борис Тадић, а поражена струја коју је предводио Чедомир Јовановић бива искључена из странке и оснива своју Либерално-демократску партију.

Да цепање странке може бити и брже, показало се након што су демократе остале без власти 2012. Након сваких избора због резултата председник Демократске странке је подносио оставку и формирао своју партију.

Тадића смењује Драган Ђилас, који избацује Вука Јеремића, који се због тога жалио Уставном суду. Ђиласа је сменио Бојан Пајтић и он је странку напустио 2015, а Пајтића је свргнуо Драган Шутановац већ 2016.

Две године касније Шутановца смењује Зоран Лутовац, који ће успети да политички преживи напад Бранислава Лечића 2020. године.

Купус и печење – историјско помирење

Најважнија измена на политичкој сцени десила се "историјским помирењем" социјалиста и демократа.

Велика нетрпељивост између ДС-а и ДСС-а, као и жеља СПС-а да буде у власти, довешће до неприродне владајуће коалиције.

Наиме, након парламентарних избора 2008. испоставиће се да је СПС преговарао о новој влади и са ДСС-ом и СРС-ом, али и са демократама.

Како би прикупили довољну подршку за формирање власти, Тадић предлаже "владу помирења", што се и реализује потписивањем Декларације о политичком помирењу на шта параф у седишту Демократске странке стављају Тадић и Дачић.

Тиме је завршен политички "пост" СПС-а, који је током 33 године вишестраначја само осам година био ван власти, а још постоје неки који се чуде зашто лидер СПС-а воли да пева, иако је очигледно да од свих политичара у Србији он и има највише разлога за песму.

"Наш политички споразум има за циљ очување пуног интегритета Србије и њено учлањење у ЕУ", пише у декларацији. Коалиција је завршила баш где и учлањење Србије у ЕУ - у ћорсокаку. Социјалисти ће брзо напустити ДС, који је постао брод који тоне, а своје место ће наћи у новој власти.

Лидер "на службеном путу" или како је настао СНС 

Сматрајући да ће обезбедити себи политичку корист, Тадић ће подржати цепање у тада самостално најјачој опозиционој Српској радикалној странци. Какав данак неискуству некога ко је већ доживео цепања у странци.

Док се лидер радикала налазио "на службеном путу", како Шешељ воли да назове свој боравак у Хагу, Томислав Николић, а мало касније за њим и Александар Вучић излазе из СРС-а и формирају Српску напредну странку.

Ова странка заувек ће променити политичку сцену у Србији, али до тога није дошло преко ноћи. Биле су потребне четири године да Николић на председничким изборима победи Тадића, што ће прекомпоновати политичку сцену.

Да се десила промена, најбоље је описао лидер СПС-а Ивица Дачић речима да не зна ко ће бити председник, али зна ко ће бити премијер. Социјалисти, дотадашњи коалициони партнери Демократске странке прелазе на страну СНС-а, где се налазе и данас.

Дете је порасло и осамосталило се, како је рекао некадашњи лидер СНС-а Николић и већ једанаест година је окосница сваке власти, са Александром Вучићем на челу који је два пута био премијер, а исто толико и председник Србије.

Шешељеви радикали су након његовог повратка из Хага остали ван парламента, али он често хвали Вучићеве политичке потезе.

Познат ми је овај, не знам како му се зове странка

Кроз историју вишепартизма у Србији прошли су покрети, па и невладине организације.

Двехиљадите донеле су у власт невладину организацију која се преобратила у партију под називом Г17 плус. Била је то странка Мирољуба Лабуса коју је након повлачења из политике препустио Млађану Динкићу, а који ће је трансформисати у коалицију Уједињени региони Србије, под тим називом ће и нестати са политичке сцене.

Функционери ове странке или ће се вратити одакле су дошли - у невладин сектор, попут Сузане Грубјешић, или прелетети у владајућу коалицију, попут Зоране Михајловић.

Многе странке пале су у заборав, али су у јавности остали њихови лидери. И данас се многи сећају слогана "Кад је тешко, Човић", али мало ко би знао како се партија Небојше Човића звала. Овај некадашњи градоначелник Београда, заменик председника Владе Србије и народни посланик био је најпре члан СПС-а, али се замерио руководству и бива избачен из странке.

Основаће најпре Демократску алтернативу, али ће убрзо прећи у супротни табор - Демократску опозицију Србије. Своју странку ће 2003. ујединити са Социјалдемократском партијом Слободана Орлића.

Други пример је Расим Љајић. Колико људи зна како се зове његова странка? Вероватно мало, јер је он у политици од 1990. као функционер Странке демократске акције Санџака и кроз деценије је мењао локалне партије док није 2009. основао Социјалдемократску партију Србије.

Како изгледа тренутна политичка сцена

У Србији тренутно постоји 128 партија.

Након последњих парламентарних избора у Скупштини су коалиција око СНС-а у којој су били Социјалдеморатска партија Србије Расима Љајића, Покрет социјалиста Александра Вулина и Партија уједињених пензионера, пољопривредника и пролетера Србије Милана Кркобабића, као и друге мање странке.

У парламенту је и коалиција СПС-а и Јединствене Србије Драгана Марковића.

На прозападном полу су Странка слободе и правде Драгана Ђиласа и Маринике Тепић, Покрет слободних грађана Павла Грбовића, Преокрет и Синдикат Слога који чине посланички клуб под називом "Правац Европа".

У том табору су и посланици групе "МОРАМО" Небојше Зеленовића, Зелено-леви фронт и Не давимо Београд, као и Демократска странка коју сада предводи Зоран Лутовац.

На десном полу су Нови ДСС Милоша Јовановића, Покрет Двери Бошка Обрадовића и Покрет за обнову Краљевине Србије, као и Српска странка Заветници Милице Ђурђевић Стаменковски. Ове странке често у јавности делују уједињено, а себе представљају као патриотски блок.

Иако је у скупштину Народна странка Вука Јеремића ушла под тим називом, дошло је до раскола. Странку је напустио Мирослав Алексић који је био заштитно лице те партије у парламенту. Он је формирао Народни покрет Србије.

Србија се спрема за ванредне парламентарне изборе које је тражио прозападни део опозиције, а сигурно да ће до изласка на биралишта бити нових турбуленција на политичкој сцени.

Само ове године основане су четири странке, од тога три у Београду, а једна у Прешеву.

Нажалост, овај текст је премали да би све партије које су настале у Србији биле пописане и сигурно је да су многи политичари изостављени због мањка простора (не из политичких разлога).

Или боље речено: Има још много других странака које основаше Срби, које, кад би се редом пописивале, не би мислим, ни у сав свет стале књиге које би се написале. А прошло је само 33 године вишестраначја.