Смрћу ме плаше, поносна птицо буне: Дан када је распуштен Бањички логор

Отпор против немачких окупатора у Србији, после капитулације Југославије у априлу 1941. године никада није престао, иако је на сваки начин покушавано да се он угуши, а становништво да се застраши страшним одмаздама, јавним вешањима и тајним хапшењима.

Највидљивији симбол немачке одлучности да угуше сваки евентуални напад на окупаторску власт био је логор на Бањици, бараке окружене високим бетонским зидовима са пет стражарских кула из којих се даноноћно мотрило на злосрећнике затворене унутра.

Данас скривен иза зграде Војне академије, Музеј Бањичког логора чува мало од оригиналних објеката, део логорашких личних предмета и успомену на око 30.000 људи, пре свега Срба, али и Јевреја и Рома који су били заточени у њему. Сачувана су и имена 4.166 жртава.

Бањички логор формиран је 5. јула 1941. године, а доношење одлуке да он буде отворен убрзао је напад нацистичке Немачке на Совјетски савез и жеља нациста да што брже и што ефикасније неутралишу "опасне елементе": све оне који би могли да организују оружану побуну против окупаторске власти, пре свега комунисте.

Одлуку о формирању логора донеле су немачки командант Београда и заповедник Гестапоа у окупираној Србији, а спровеле су је квислиншке српске власти. Бањички логор од тада до дана када је распуштен имао је такву двојну управу у којој су главне одлуке доносиле окупаторске власти, са којима је сарађивала локална, квислиншка управа и њена полиција и органи.

Трећина логора била је остављена на управљање Одељењу специјалне полиције Управе града Београда, док је остали, већи део био немачки. Господари живота и смрти у логору такође су били Немци: само су они могли да одлучују да ли ће неки затвореник преживети или умрети. Специјална полиција могла је да хапси и доводи заточенике, али не и да одлучује о њиховој коначној судбини.

За логор је изабрана зграда 18. пешадијског пука, а први затвореници доведени су у ћелије већ 9. јула. Под званичним називом Прихватни логор Дедиње или Концентрациони логор Београд, како се помиње у српским документима, злогласним објектом од немачких команданата најдуже су управљали Фридрих Вили, бивши берлински полицајац и фолксдојчер из Црвенке Петер Кригер, док је шеф логора на Бањици био Светозар Вујковић а његов помоћник Ђорђе Космајац.

У почетку ограђен само бодљикавом жицом, логор је у септембру 1941. добио високе, бетонске зидове, а 20 великих соба бивше касарне било је предодређено за смештај логораша. Собе су отприлике могле да приме тридесетак људи, али у њима је било смештено и до 100 логораша, који су у хладним мемљивим собама чекали своју судбину.

Било је неколико категорија затвореника, али највећу групу чинили су они политички: предратни комунисти, борци и сарадници Народноослободилачког покрета, припадници страних војних јединица и покрета, али и они из Равногорског покрета Драгољуба Драже Михаиловића.

На Бањици су тако заједничку тешку судбину делили партизани и четници, према којима су се Немци односили са подједнаком бруталношћу, сматрајући и једне и друге непријатељима своје власти, а кроз логор је прошло и неколико хиљада грчких родољуба пре него што су упућени у друге немачке логоре, заробљени британски официри, амерички, канадски, новозеландски пилоти. Осим њих, на Бањици су затварани и земљорадници који нису на време испоручили обавезне испоруке житарица, као и они које су Немци сматрали таоцима, међу којима су били српски интелектуалци, чланови породица партизана и комуниста које су пуштали тек када би њихов сродник погинуо на фронту.

Неки историчари логор на Бањици описују као огромни сурови казамат за политичке затворенике, док други указују да су одмазде биле један од разлога за оснивање овог логора. Осим за ломљење отпора, он је служио и извршавању сурове немачке наредбе "100 за једног убијеног немачког војника и 50 за рањеног".

Групе логораша одвожене су на стрељање у оближње Јајинце, неки су умирали на путу до тамо у камиону душегупки. Прво масовно стрељање догодило се 17. децембра 1941. када је у Јајинцима убијено 160 људи, међу којима и Вукица Митровић и Милош Матијевић.  Најгора је била 1942. година када је на Бањицу доведено највише логораша, али је било и највише стрељања и изнуривања глађу. За шест дана марта те године убијено је 328 особа, а само 6. маја 228 њих.

Како су почели да трпе поразе на фронту, Немци су размишљали о повлачењу и уклањању трагова својих злочина. У случају Бањице, како им је градња крематоријума била скупа, одлучили су се за спаљивање лешева у масовним гробницама. Од почетка новембра 1943. до 2. априла 1944. у Јајинцима су паљени лешеви. Тих последњих ратних година, логораши са Бањице депортовани су у друге концентрационе логоре, Аушвиц, Маутхаузен, Дахау, као и оне још даље, на северу Норвешке у којима је стопа смртности била највећа.

Трећег октобра 1944. године ослобођење Београда било је питање дана. Командат логора Светозар Вујковић наредио је да се пусте сви преостали логораши осим криваца прве категорије. Следећег дана и последњи заточеник напустио је ово ужасно место. Логорска капија остала је отворена.

Четврти октобар сматра се даном када је Бањички логор распуштен. Иза овог ужасног места остао је сачуван део логорских регистарских књига према којима је на Бањицу било депортовано укупно 23.697 људи, али су историчари сагласни да би тај број морао бити већи. Немачке окупационе снаге привеле су више од две трећине логораша, 14.899 њих, а српски колаборационистички органи, пре свега специјална полиција, али и оружани одреди недићеваца и љотићеваца ухапсили су и заточили њих 8.479.

Међу бањичким жртвама било је 4.166 мушкараца и 452 жене, али и деце. Млађих од седам година у овом логору убијено је 24, до 14 година њих 20, а од 14 до 17 година 36 младих душа страдало је на овом месту.

На спомен обележју жртвама Бањичког логора, недалеко од данашњег музеја, уклесане су речи "Смрћу ме плаше, поносна птицо буне".