Помоћ Црвене армије Србији: Од Тимочке Крајине до Београдске операције и Срема

На основу совјетско-југословенског договора, потписаног у Москви, који је објављен 28. септембра 1944. године, делови 2. и 3. украјинског фронта Црвене армије учествовали су у борбама за ослобађање Србије и Југославије, пружајући значајну подршку јединицама Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ).

У Југославији су јединице Црвене армије садејствовале у борбама у Тимочкој Крајини, у ослобођењу Баната и Бачке, учествовале су у Београдској операцији, Бици на Батини и ослобађању Барање, те у борбама на мостобранима код Вировитице и Болмана, као и у Срему.

Осим учешћа у борбама, од СССР-а је Југославија, на основу тог споразума, примила и значајну помоћ у наоружању, војној опреми и другом ратном материјалу.

У борбама на подручју Југославије погинуло је око 8.000 припадника Црвене армије.

Почетак дејстава Црвене армије у Србији

У време избијања Црвене армије у Румунију и с њеним приближавањем Југославији, у источној Србији је најпре формирана 45. дивизија, а потом је основан 14. корпус НОВЈ, у чији састав су ушле 23, 25. и 45. дивизија, ради садејства с јединицама Црвене армије.

Приликом формирања, 14. корпус је имао 51.927 бораца, што је представљало значајнију војну снагу НОВЈ. Корпус је убрзо почео да надире ка Дунаву, како би што брже успоставио контакт са Црвеном армијом.

Немачка команда је очекивала избијање снага Црвене армије у источну Србију, због чега је овде груписала јаке снаге. Главнину непријатељских снага сачињавала је немачка 1. брдска дивизија и два пука "Брандербург", са још неколико мањих јединица. Две дивизије 14. корпуса НОВЈ упућене су према Великој Морави, ради дејстава у непријатељској позадини.

После готово двонедељних борби јединица 14. корпуса, уз садејство 113. и 223. дивизије, артиљерије и тенкова Црвене армије, отпор немачке групе је коначно сломљен. Међутим, главнина ове немачке групације успела је да се повуче. Уништена је тек пред Београдом.

Београдска операција

Београдска операција представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату.

Трајала је од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део опсежног оперативног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и НОВЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији. Ова операција се наставила гоњењем немачких трупа кроз Срем.

Здружене јединице Црвене армије и НОВЈ нанеле су у овој операцији немачкој армијској групи "Србија" тежак пораз, ослобађајући Београд, главни град Југославије, и највећи део Србије.

Јединицама Црвене армије командовао је маршал Толбухин. Припадницима НОВЈ командовао је легендарни партизански генерал Пеко Дапчевић, који је опеван и у народним песмама.

Ослобођењем Београда окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација главног града. Београд је био једини главни град у Европи у чијем је ослобађању, заједно са армијом велике антифашистичке силе, равноправно учествовала регуларна НОВЈ.

Одмах по ослобођењу, Београд је постао војни, политички и административни центар и седиште владе нове, друге Југославије.

Три дана после ослобођења главног града, 23. октобра 1944. године, започеле су "најтеже и најдуже борбе" против немачких нациста, усташа и домобрана Независне Државе Хрватске (НДХ) на Сремском фронту.

"Није то био јединствен фронт већ једна линија положаја, која је ишла од Београда до Винковаца", рекао је својевремено виши кустос-историчар Музеја Војводине Предраг Бајић.

Борбе на Сремском фронту окончане су тек 12. априла 1945, коначним пробојем близу данашње границе Србије и Хрватске, чиме су отпочеле "завршне операције" ослобођења Југославије.

Мит о масовним силовањима

На крају, треба рећи нешто и о миту о силовањима која су, наводно, починили совјетски војници у Србији. Појединачних инцидената је свакако било и у њима су учествовали војници Трећег украјинског фронта. Међутим, за разлику од немачке војске, Црвена армија је сурово кажњавала за такве преступе. Када су совјетске трупе ушле у Европу, команда Црвене армије се против таквих преступа борила свим средствима, укључујући и војне судове и стрељања.

У Централном архиву Министарства одбране РФ може се упознати са неколико десетина таквих судских процеса, покренутих углавном против нижих официра и обичних војника, као и једним процесом против заменика команданта 429. артиљеријског пука, који је ражалован и послат у казнени батаљон.

Било како било, историјска наука не познаје масовне преступе совјетске армије не само на територији Југославије већ и целе Европе, али је антисовјетска и титовска пропаганда после конфликта 1948. инсистирала управо на томе. Нарочито је био познат анонимни памфлет под називом "Злочини под плаштом социјализма", који се често и, по свој прилици неосновано, приписује Миловану Ђиласу и Титовом биографу Владимиру Дедијеру.

Ова књига обилује непотврђеним подацима и псеудодокументима, приказујући, у типичном маниру западне пропаганде, совјетске војнике као дивље варваре, као "сурове Хуне које предводи нови Атила – Стаљин". Књига је после 1954. повучена из југословенских библиотека.

Ипак, у српском медијском простору се ова тема с времена на време и даље покреће, у виду "скривене истине о злим Русима", углавном на популарним форумима и у коментарима чланака о Другом светском рату.