Како су Срби католици постали "Хрвати", или: Ко су то наши, а ко њихови?

Највећу кривицу по питању нестанка дубровачког српског идентитета сноси стварање Краљевине СХС 1918. године, која је постала секуларна стварајући нови југословенски идентитет, каже за РТ Балкан редитељ и писац Драгослав Бокан. 

Наиме, Хрвати већ годинама својатају српске знамените историјске личности (спортисте, научнике, писце и др...). Из године у годину негују и перфидно провлаче наратив "да су Хрвати сви они који су рођени на територији данашње Хрватске", без обзира на то како су се особе изјашњавале и коме су заиста и припадале. 

Тако смо имали пример да су за најславнијег хрватског сина истицали Николу Теслу (којем су усташе побиле готово читаву породицу), а сам научник пореклом је из српске породице, тачније син православног свештеника, пореклом из Смиљана (некадашња Аустроугарска, сада Хрватска).

На сличан начин "хрватизују" многе друге научнике и писце који су рођени или су живели на територији данашње Хрватске, онда када она као држава није ни постојала.

Ипак, најлошије су, чини се, прошли Срби католици из Дубровника и некадашње Дубровачке републике. Српски језик присутан је у Дубровачкој републици од њеног оснивања, а знаменити Срби водили су и унапређивали ову област, као равноправни чланови друштва, углавном се декларишући као Срби католици.

Хрвати лукаво манипулишу подацима и мешају принцип грађанске и етничке државе, па за Хрвата узимају онога ко им одговара, ко је знаменит, а ако им не одговара - занемариће његово постојање, оцењује за РТ Балкан историчар Бранко Радун. 

"Хрвати својатају историју Дубровника, а до почетка 20. века су све најугледније породице тамо биле српске, а Срби католици били су тамо елита", каже Радун.

Тако је за комшије математичар и астроном Руђер Бошковић, чији је отац Никола увек истицао српско порекло и написао књигу о српским православним манастирима у Херцеговини, наједном постао Хрват. 

Ништа боље није прошао ни Валтазар Богишић, који је био српски историчар права, министар правде Црне Горе, професор, правник, активни радник Уједињене омладине српске и представник Српског националног покрета у Дубровнику. Богишић се без икаквих резерви увек изјашњавао као Србин.

"И Богишић и многи други учени Срби католици тог времена, али и нешто мало православаца, себе су називали Србима у документима Дубровачке Републике. Када су писали дописе људима из других држава бележили су да су Срби из Дубровника. Иако су писали на латинском нису су се одрицали свог српског идентитета. То се временом изгубило и постало део 'хрватске културе'", наводи историчар Радун.

Наш саговорник повукао је паралелу између Кинеза у Кини и у Хонг Конгу: различити су, али су и једни и други Кинези и то се не доводи у питање.

"Почетком 20. века 'српски Хонг Конг' (Дубровник) постао је хрватски. Са нестанком старих породица које су памтиле славне векове Дубровачке Републике губи се и српски идентитет на тим просторима", указује историчар, додајући:

"Они су осетљиви и на Теслу. Ево примера, сада се у Немачкој прави парк за децу, нешто као 'Дизниленд', А део који ће бити посвећен Николи Тесли раде Хрвати. Николу Теслу, Србина православца својатају, а не дубровачке Србе католике."

Почетак краја српског идентитета

Стварањем Краљевине СХС 1918. године, која је постала секуларна стварајући нови југословенски идентитет, у коме више "није било битно" ко је Србин, Хрват, православац, католик, протестант... отпочело је уништавање српског националног идентитета, каже за РТ Балкан редитељ Драгослав Бокан.

"Брисањем различитости и постојећих историјских идентитета је направљен увод у српско самопорицање, када се у југословенској утопији потапао сваки спомен на српску прошлост, па и у ону у Дубровачкој републици и након тога у Дубровнику", указује Бокан и додаје:

"Као резултат имамо ове измешане идентитете, којих су се искључиво држали Срби, за разлику од Хрвата који су нову ситуацију искористили за превлачење великог дела српске историје у 'хрватство', а преко католичанства".

Мистерија атентата у Марсељу: Каква је улога украјинских нациста у убиству краља Александра

Иако постоји теза да је Српска православна црква донекле одговорна за својатање Срба католика у припаднике хрватске нације, јер их се наводно одрекла, говорећи да нису Срби ако нису православци, наш саговорник каже да је то само легенда и да нема везе са истином.

"СПЦ је после 1918. изгубила утицај на друштвене прилике у читавој земљи (Краљевини СХС), па и у Србији. Била је потпуно одвојена од престола и двора, као само једна од неколико равноправних конфесија у новоствореној држави. Нико није питао СПЦ око тога како она доживљава Србе, српску идеју, нити је црква имала коначни утицај, чак и на избор сопственог патријарха, а камоли на друге ствари", указује Бокан и објашњава:

"Сваку одлуку црквеног Синода морао је потврди министар правде Краљевине Југославије, а одлуку за избор патријарха је доносио лично краљ. Измишљотина о 'српском православном ексклузивизму' који потиче из СПЦ је ноторна лаж којој смо изложени дуже од стотину година."

Тако смо, каже Бокан, били удаљени од свог српског органског и државотворног идентитета који смо имали пре 1918. године све до доласка комунизма, када наш пад постаје још стрмоглавији.

"Долазак комунизма и комунистичког става према тобожњем великосрпском хегемонизму докрајчио је читаву ствар са нашим историјским памћењем. Дакле, у време краљевине Срби су из чојствених разлога стално превиђали своју изузетност, пијемонтску улогу у стварању нове државе и статус победнице у Великом рату... У комунизму смо пали спрат ниже, па су привилегије имали они који су се јавно одрицали српства, не само у Старој Србији, Црној Гори и БиХ, већ у читавој ФНРЈ и касније СФРЈ", наглашава наш саговорник.

Пут повратка коренима мукотрпан

Он истиче да је 5. октобар требало да донесе коначно заборављање свега српског и одрицање од исконског у Србији, на срећу до тога није дошло како је планирано.

"Када смо се удаљавали од српства - то смо чинили стрмоглаво, падајући најширим могућим путем. Сада покушавамо да се вратимо, а повратак ће бити дуг, мукотрпан и то неким брдским трновитим стазама", истиче Бокан. 

С рушењем илузије о Берлинском зиду и рушењем русофобних идеја у Европи, оцењује наш саговорник, на развалинама те Европе, наћи ћемо наше козје стазе које нас воде у повратак сопственом идентитету.

"Млади су почели да осећају зов истине и прошлости, али и кајање због греха предака. Сада је на нама да видимо шта ћемо са собом, И то је кључно питање свих питања: нашег идентитета и суверености. Јер без идентитета нема ни суверености", наглашава Бокан.