Србија и Балкан

Цртање републичких граница у СФРЈ: Како су Срби изгубили излаз на море

У новој држави, српски народ је подељен на пет република и четири нације, а једини критеријум приликом одређивања граница био је антисрпски, каже за РТ Балкан историчар Александар Раковић
Цртање републичких граница у СФРЈ: Како су Срби изгубили излаз на море© Keystone / Stringer

У Загреб су нацисти априла 1941. године ушли газећи по цвећу које је бацала одушевљена гомила, у Марибору је истог месеца Адолф Хитлер био импресиониран пријемом грађана – у нацистичком бомбардовању Београда 6. априла 1941. године погинуло је више од 2.000 људи.

Упркос историјским чињеницама, о којима и данас сведоче снимци нациста у Загребу, Марибору и Београду те 1941. који се могу наћи и на Јутјубу, у првим послератним годинама комунистима који су почели да цртају границе република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије однос према окупатору није био никакав критеријум, већ обрачун са "великосрпским национализмом".

У новој држави, српски народ је подељен на пет република, а како за РТ Балкан каже историчар др Александар Раковић из Института за новију историју Србије, једини критеријум је био антисрпски, да се српски народ раздроби на што више раздвојених целина како би се онемогућило политичко обједињавање и јединствени српски национални покрет.

"Повлачење граница и стварање нових националних идентитета искључиво је имало намеру да здроби српски народ, подели га и одвоји од његових природних граница које сежу до Јадранског мора", каже Раковић.

На необичност критеријума по којима су комунисти одмах након рата формирали границе република, указао је у свом тексту из 1986. године академик Коста Чавошки који наводи да су различите федералне јединице узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко 60 година: од 1878. до 1939. године.

За једне федералне јединице узете су границе које су за њих биле најповољније, а за друге оне најнеповољније.

Тако је за Словенију изабрано најповољније решење јер су се практично сви Словенци на територији ондашње Југославије нашли у једној федералној јединици, слично као и Македонци, док је Србија узета у границама пре Балканских ратова, што значи да јој нису признати резултати ослободилачких ратова које је она водила од 1912. до 1918. године, пише Чавошки.

Илуструјући изразито неједнак положај који су републике добиле оваквим цртањем граница, он узима пример Србије (граница из 1912) и Хрватске (граница из 1939). Да је за обе земље узета 1912. година, Србија би била у границама прекумановске Србије, а Хрватска у својим административним границама у оквиру Угарске, које су обухватале ужу Хрватску, Славонију и Војну Крајину, а искључивале Далмацију.

"Да је којим случајем узета 1939. година, тада би се Хрватска успоставила у границама Бановине Хрватске, а Србија би била успостављена на целој југословенској територији источно од Бановине Хрватске, после претходног издвајања Босне, територије која је некада припадала Црној Гори, територије 10 односно 15 км јужно од Качаника и Ристовца (данашња Македонија) и Санџака", наводи Чавошки.

У таквом случају, додаје даље српски академик, Војводина, као и Косово и Метохија сматрали би се интегралним делом Србије. Уместо тога прва је постала аутономна покрајина, а друга аутономна област. Једино је Србија од свих југословенских република имала ове аутономне јединице.

Говорећи о комунистичком цртању граница југословенских република, Александар Раковић истиче да су 1918. године проширене границе из Шапца на Алпе, и по међународном праву то проширење граница третира се као проширење граница Србије.

"На Париској мировној конференцији Србија је била учесник, а не Краљевина СХС која је тек створена, југословенска државност је, уствари, наставак српске државности. Комунисти уместо да уваже ту чињеницу, они су српски народ поделили на пет република", напомиње Раковић.

Из Србије, која је 1918. присајединила Срем, Банат, Бачку, Барању, Црну Гору, 1945. издвојена је Барања. Она је тада поклоњена Хрватској, а Србија је трајно изгубила излаз на реку Драву, додаје наш саговорник.

"Уз то, комунисти су 1945. из српске нације издвојили тзв. црногорску нацију за коју није било никаквих основа да буде нација, македонску нацију, за коју је било неких основа да буде нација и касније су током деценија развијали кроз своју политику самостални тзв. муслимански национални идентитет који су 1971. године и озваничили. Српски народ је тако подељен на четири нације и пет република", каже Раковић.

Он наводи да је Црна Гора у том комунистичком смислу створена као посебни национални идентитет који има своју републику, а не као историјска држава српског народа.

"Када је реч о осталим деловима српског народа, који је остао у тим механички, идеолошки и антисрпски повученим границама, у Босни и Херцеговини, где су Срби чинили релативну већину, Срби нису имали никакав свој ентитет нити су уважаване оне историјске одлуке  српских скупштина у БиХ да се директно присаједине Србији 1918. године", каже Раковић.

При том, српска Херцеговина је политичким договором комунистичких руководстава БиХ и Црне Горе изгубила своју обалу, херцеговачко приморје, од Игала до рта Оштро, напомиње наш саговорник.

"Оно је поклоњено Црној Гори с намером да се српском народу онемогући излазак на море. У Црној Гори где је обављен тај идеолошки конструкт и насилним путем устројена тзв. црногорска нација природно се подразумевало, макар што се комуниста тиче, да су Срби ту изгубили излаз на море", подсећа Раковић.

Наш саговорник напомиње да је то урађено иако је у Црној Гори и касније у Краљевини Југославији врло познато било да је простор од Боке Которске до Бара зван српско море.

"Књаз Никола 1877. године када је ослободио Бар, ушао је у море код Бара и рекао: Вјенчавам те српско море са слободом Црне Горе", додаје Раковић.

Он истиче да је у том повлачењу граница, за комунисте било врло важно да Србе потисну од мора.

"Српски народ који је остао у Хрватској, а то су простори касније окупљени у Републику Српску Крајину, није имао право ни на какву аутономију. Они су остављени без намере да се српски народ ту кроз неку своју аутономну, географску целину окупи и одбрани чак и после геноцида над Србима у Другом светском рату", каже Раковић.

Индикативно је што је овакво решавање питања граница, како додаје наш саговорник, похвалио фра Доминик Мандић, усташки идеолог који је био потпуно супротстављен комунистима, а у емиграцији је писао да је Тито одлично решио југословенска национална питања.  

"Намере Комунистичке партије Југославије проистичу из  програма Коминтерне да српски народ треба десетковати. А Коминтерна ту политику преузима од хрватских праваша, дакле оно што су од Анте Старчевића па надаље развијали хрватски идеолози, Коминтерна је преузела за решавање југословенских националних питања. Задатак број један је био разбијање Срба на нације", напомиње Раковић.

И Чавошки у свом тексту пише да су у практичном приступу решавању националног питања током рата, видни трагови претходне политике коју је у овој области водила КПЈ између два рата.

"Та политика достигла је врхунац у одлукама конгреса КПЈ октобра 1928. у Дрездену, којима се признаје легитимност тежњи к националном самоопредељењу све до отцепљења не само јужнословенских народа већ и националних мањина", наводи Чавошки.

Радничка класа позива се да свестрано помогне образовање независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, као и да подржи "борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију". И мађарској мањини у северној Војводини признаје се, како се наводи, право на отцепљење.

"Српски народ је тада политички здробљен и ми се од тога никада нисмо опоравили. И дан-данас имамо Србију, Републику Српску и Србе у Црној Гори, ми се и дан-данас боримо за ваздух, да макар тај простор од Апатина до Бара и од Тимочке до Босанске крајине некако окупимо политички и да он функционише као јединствена целина. И даље се боримо за то јер нам се то забрањује, онемогућава од стране западних фактора и оних који су разбијали Југославију", закључује Александар Раковић.  

image