Крагујевачка "Крвава бајка": Нацистичка одмазда над цивилима у Србији 1941.

"Лебац сутра немојте послати", порука је коју је својој породици оставио књиговођа Јаков Медина непосредно пред стрељање 20. октобра у Крагујевцу. 

То је само једна од четрдесетак сачуваних опроштајних порука које су ухапшени написали породицама пред нацистички злочин познат као "Крвава бајка".

Нацистичка Немачка је 1941. освојила Југославију за свега неколико недеља. Међутим, Априлски рат се у Србији доживљавао као "недовршен рат" и у земљи је отпор против окупатора нагло јачао.

У циљу гушења устанка, по личном наређењу Хитлера, уследиле су одмазде над цивилиним становништвом. Ови застрашујући злочини десили су се у околини Шапца, у Краљеву и Крагујевцу. У одмазди Вермахта, само од октобра до децембра 1941, убијено је више од 30.000 цивила, међу њима и много жена и деце.

Историчари се данас углавном слажу да је 21. октобра у Крагујевцу стрељано 2.778 људи. Број стрељаних у Крагујевцу деценијама уназад је био предмет спорења. Раније процене су се кретале и до 5.000 или 7.000 стрељаних. У извештајима мајора Паула Кенига, који је руководио стрељањима, помиње се 2.300 убијених.

Међу жртвама су били и ђаци виших разреда крагујевачке гимназије, од петог до осмог. Најмлађи међу стрељаном децом био је 11-годишњи Ром, чистач ципела.

У злочину су окупатору помагали и припадници Недићеве Српске државне страже, који су скупљали људе за стрељање.

Непосредни повод за одмазду су били њемачки губици у борбама са партизанским и четничким јединицама 16. октобра на путу Крагујевац–Горњи Милановац.

Осветници мртвих Немаца из Првог светског рата

Снажни отпор у Србији је изненадио и иритирао Берлин. Због тога је Адолф Хитлер именовао свог земљака из Аустрије, генерала Франца Фридриха Бемеа, за опуномоћеног главнокомандујућег у Србији и наложио му да "најоштријим средствима успостави ред у читавој области".

Десетог октобра 1941. Беме је наредио да "сви комунисти, сви мушки становници за које су сумња да су комунисти или Јевреји, одређени број националистички и демократски настројених становника буду ухапшени као таоци."

Беме је поближе објаснио немачким војницима шта се од њих очекује: "Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба... Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију мора се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво."

Беме је у то време командовао са четири дивизије Вермахта, између осталих, злогласном 717. и 718. дивизијом, којима су накнадно придодате још две управо формиране.

Акција одмазде почела је 19. октобра у селима недалеко од Крагујевца - у Маршићу, Мечковцу и Грошници, "бандитским леглима" како су их називали Немци, где је, према различитим подацима, истог дана стрељано између 410 и 420 људи.

Одмазда је потом настављена у самом Крагујевцу. Немци су хапсили становнике Крагујевца под изговором да се то ради због наредбе о обавезној замени личних докумената и смештали их у Топовске шупе на периферији града.

Људи су одвођени из кућа, са улица, пијаце, из кафана. Директор Учитељске школе Милоје Павловић ухапшен је код куће, у тренутку када је полазио на посао. Плашећи се казне окупатора, многи од оних који су избегли хапшење су сами одлазили у Топовске шупе. Пре смештања били су претресани и одузимани им сви лични предмети и документи.

У баракама није било светла ни тоалета, таоцима није дата ни вода ни храна. Држањем у тим условима током 24 часа људи су довођени у стање очајања.

Данас у Музеју у Крагујевцу постоји четрдесетак опроштајних порука које су ухапшени написали породицама. Радник Лазар Петровић послао је овакаву поруку: "Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је."

Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Инжењер Никола у поруци каже: "Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози."

Александар, 18-годишњи гимназијалац, пише: "Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу."

Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је и он у топовским шупама: "Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак... Донеси нам у теглици пекмез."

Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, лаконски се опростио са породицом: "Лебац сутра немојте послати."

Хладнокрвна сведочења џелата

Стрељање у Крагујевцу ускоро је постало велики симбол страдања Србије под немачком окупацијом, а сведочења о овом злочину оставиле су не само жртве већ и њихови непосредни извршиоци.

Један од таквих утисака, изјаву "поручника Валтера", у којој се назире нешто налик на кајање, забележила је немачка историчарка Мари Жанин Чалић у књизи "Тито, вечити партизан": "Најдуже траје ископавање јама, док само стрељање иде веома брзо (100 људи за 40 минута). Мој лични утисак је да током стрељања нема емоционалних проблема. Они се јављају данима касније, када се о томе размишља увече, у миру."

Средином октобра 1941. шеф цивилне управе у Србији, есесовац Харалд Турнер свом пријатељу је писао о стрељањима у Србији: "Драги Рихарде, није то баш леп посао. Али, то се мора, да би људима једном за увек постало јасно шта значи бити немачки војник. С друге стране, ово је и најбржи начин за решавање јеврејског питања."

Како су завршили крагујевачки крвници

Стрељањем у Крагујевцу руководио је мајор Паул Кениг из 717. дивизије. Кениг је преживео рат. Шездесетих година је истрага против њега, из непознатих разлога, обустављена, а њему се губи сваки траг.

Паул Хофман, који је командовао злогласном 717. дивизијом, провео је три године у заробљеништву. Умро је 1979. године, у дубокој старости.

Валтер Хингофер, који је командовао двема дивизијама у Србији, умро је 1951. у Бечу.

Јохан Фортнер, командант 718. дивизије, ухапшен је и испоручен Југославији. У Београду је осуђен на смрт и обешен 26. фебруара 1947. Харалд Турнер је испоручен Југославији и исте године обешен.

Беме је ухапшен и пребачен у Нирнберг. Када је постало извесно да ће бити испоручен Југославији, у мају 1947. извршио је самоубиство, бацајући се са четвртог спрата истражног затвора.

Крвава крагујевачка бајка

Простор на коме је извршено стрељање у Крагујевцу претворен је 1953. у Меморијални парк Шумарице, где се, под називом "Велики школски час", сваке године одржава манифестација посвећена жртвама стрељања.

Представницима Немачке је непосредно после рата долазак у Шумарице био забрањен, изјавио је својевремено Ненад Карамијалковић из крагујевачког Музеја "21. октобар".

Посете Немаца музеју почеле су тек крајем педесетих, најпре из Немачке Демократске Републике (тадашње Источне Немачке), а две деценије касније и из Западне Немачке.

Песникиња Десанка Максимовић посветила је крагујевачким ђацима - жртвама нацистичког терора поему "Крвава бајка (21.октобра 1941. године у Крагујевцу)", која почиње стиховима:

"Било је то у некој земљи сељака / на брдовитом Балкану, / умрла је мученичком смрћу / чета ђака / у једном дану. / Исте су године / сви били рођени, / исто су им текли школски дани, / на исте свечаности / заједно су вођени, / од истих болести сви пелцовани / и сви умрли у истом дану."