Србија и Балкан
Од кладионице до болнице - више од 1.000 људи у Србији се лечи од патолошког коцкања
Подаци показују да је сваки четврти ученик првог разреда средње школе играо неку игру на срећу
У Специјалној болници за болести зависности у Драјзеровој има 1.028 картона грађана који се лече од патолошког коцкања. Тој установи месечно се јави између 15 и 20 нових пацијената. Забрињава, каже докторка Милица Репац, што подаци показују да је сваки четврти ученик првог разреда средње школе играо неку игру на срећу.
Од казина и кладионице до болнице, то је био пут саговорника РТС-а који је после 25 година коцкања одлучио је да потражи стручну помоћ. Због дугова, морао је, каже, да прода парче земље. А све је почело наизглед безазлено, од малих износа - само 100 динара по тикету, присећа се, уплаћивао је са друштвом. Имао је тада 14 година.
"То је трајало неких десетак година и онда се десио породични проблем због којег сам ја тражио решење у коцкарници. У коцкарници сам проводио доста времена, кренуо да играм електронске апарате и постао зависник од тога, почео сам са већим улозима где сам буквално дотакао дно. То значи да сам био задужен на више од 30.000 до 40.000 евра на камати, узимао сам од зеленаша новац", прича саговорник.
Танка је линија између уласка у игре на срећу и несреће која није игра, већ сурова реалност. Зато укућани, објашњавају стручњаци, треба да реагују на прве симптоме - када примете да члан породице има апликације за клађење на телефону, опсесивно се коцка, промени понашање, изгуби дотадашња интересовања, губи концентрацију на послу или у школи, упада у дугове или има необјашњиве новчане добитке.
"Углавном се јаве после 10, 15 или 20 година када су већ изражене последице, ми у третману стављамо акценат на укључивање чланова породице. Третман је групни, радимо психотерапију с њима, и након иницијалног разговора процењујемо да ли је потребна евентуално изолација у нашој болници на неки краћи период", каже др Милица Репац из Специјалне болнице за болести зависности.
Нико никада не може бити сигуран да су потпуно излечени. Борба да се не врате коцкању заправо може да траје доживотно, и то је она најтежа - борба са собом.
"Што је млађи зависник чешће се враћа у коцку, жаргонски речено није довољно лупио главом о зид да би осетио праве последице и просто некако не схвати тај процес одвикавања као озбиљан и лакше се враћа", каже Јелена Манојловић из Центра за лечење и одвикавање од коцкања.
Лако је и вратити се када је све исувише доступно.
"Кладионице и коцкарнице су свуда око нас, доступне су и легализоване. Постоје законске регулативе које кажу да испод 18 година особа не може да уђе у кладионицу, ја бих волела да се правилније поштују те законске одреднице, јер из искуства знам да се коцкају деца са 13, 14 година", каже Јелена Манојловић.
Докторка Репац истиче и друштвену одговорност и напомиње да се у последње време јавне личности веома често и на агресиван начин у укључују у рекламирање и пропаганду која је у корист игара на срећу. Користило би, сматрају стручњаци, деци у школама причати колико је коцкање опасно.
