Србија и Балкан

Одлазак Жарка Лаушевића: Живот му доделио улогу антихероја, али је за публику био бард глумишта

Стварност и глума су се код њега увек преплитали - Лаушевић је био човек који је живео своје улоге
Одлазак Жарка Лаушевића: Живот му доделио улогу антихероја, али је за публику био бард глумишта© Foto Contrast Studio

Година прође, дан никад, написао је. Прође и живот. Рекао нам је он већ да се, у "земљи где се у свему касни, само умире пре времена". Нисмо, међутим, ни сањали да ће нам то тако брзо и доказати, иако смо можда и могли да претпоставимо – јер кад год је Жарко Лаушевић писао, писао је о свом животу.

И кад је глумио, у трагичним судбинама његових јунака, могли смо препознати његову судбину - судбину античког трагичара који је падао и страдао у сукобу са собом, с друштвом и државом, људским и божанским законима.

Убила су га, кажу, лоша плућа. Метастазирао је, изгледа, бол у души који је Лаушевић годинама носио и са којим се, као у неком холивудском сценарију, борио наочиглед своје публике.

У шеснаестој години постао је члан тек основане аматерске позоришне дружине "Додест", а затим је таленат брусио на Академији. Дипломирао је са само 22 године, и одмах постао члан ансамбла Југословенског-драмског позоришта.

Шира јавност упознала га је у улози Војина Вукелића у југословенском филму "М. В.", а затим су се низале улоге које ће га овековечити као једног од најпризнатијих и најталентованијих домаћих глумаца. Осамдесетих је играо у филмовима као што су "Хасанагиница", "Лепота порока", "Јагоде у грлу", "Официр с ружом", "Браћа по матери", а прославио се и у серији "Сиви дом". Огромну популарност стекао је у "Косовском боју", улогом Милоша Обилића.

"Нека од данас зна ко није знао - да Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса, и да Срби знају за нешто скупље од главе", поручио је омиљени српски Обилић турском султану.

Деведесетих је био Шмајсер у "Црном бомбардеру", а онда је поново купио срца публике улогом Пеђе у остварењу "Кажи зашто ме остави".  Памтићемо га по улози Алије Османовића који у филму "Нож" сазнаје да је заправо Илија Југовић, а читавог живота, упркос свим својим личним драмама подсећао нас је и да је "Шмекер", као што је био и у улози Павла Ивковића из истоименог филма.

Код тако великих уметника, танка је граница између живота и глуме. Сценарији које су други писали, испостављало се, били су пророчки за Лаушевића, па је тако његов животни пут донекле наслућен улогом Алексе у филму "Боље од бекства".

Глумац са филмског платна, који је, у алкохолисаном стању у саобраћајној несрећи убио једног човека - нашао се у затвору и изгубио породицу, поставши тако је филмски "прототип" човека у каквог ће се Лаушевић претворити након што је у сукобу у близини подгоричког локала "Епл" у самоодбрани убио двојицу људи а једног ранио.

"Пуцао сам, нисам имао избора. Убио сам два мока који су тек тек закорачили живот. Да нисам, ми бисмо били мртви", присећао се Лаушевић у својој аутобиографији тренутка који му је променио живот.

Осуђен је на вишегодишњу робију у Црној Гори, али му је казна смањена, отишао је у Америку, а помилован је 2011. године. У Србију се враћа након што је написао књигу "Година прође дан никад".

У цркви је, како је говорио, увек је палио три свеће: за оца и двојицу људи које је убио.

"Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица и ја, па нас је Бог тако саставио: да њих казни мојом руком, мене њиховим главама", причао је Лаушевић.

Његова животна трагедија, почела је, како је записао у својој аутобиографији, улогом у представи "Свети Сава" у Југословенском драмском позоришту. Комад су неки доживели као увредљив по српског светитеља, будући да укључује и сцену секса.

"Догодио се један од најмрачнијих догађаја у историји југословенског театра. Војислав Шешељ, лидер Радикалне партије, појачан са једним бившим попом, Жарком Гавриловићем и његовом Светосавском странком, дивљачки су прекинули моју представу и онемогућили њено извођење", бележио је Лаушевић.

Тада је он, у средњевековном костиму, изашао на позорницу и позвао публику да погледа извођење пре него што изрази свој суд.

"Одиграћемо целу представу. Нисте ви већи Срби ни од мене, ни од Синише Ковачевића, ни од било ког учесника овде. Почећемо из почетка", поручио је тада глумац. 

И опет, улога коју је играо, одредила је његов лични живот - након "Светог Саве" уследиле су бројне претње, због којих је српски глумац и купио пиштољ из кога ће касније убити двоје људи.

"У тамницу", поручио је опет готово пророчки Лаушевић у последњој својој улози пре робије, улози књаза Долгорукова у комаду "Лажни цар Шћепан мали".

Након што су му одбројани тамнички дани, великан глумишта вратио се на филмска платна улогом у филму "Смрдљива бајка", после 16 година паузе у каријери. Попут Шиље из "Сивог дома", учио је, овај пут у стварности, како да настави живот упркос својој криминалној прошлости.

Глумца кога је живот ставио у улогу антихероја, публика  је и даље волела. Лаушевић је, за њих био бард глумишта.

Последњих година запажене су му биле улоге у серијама "Александар од Југославије", "Време зла", и "Калкански кругови", чији је последњи трећи део у монтажи и треба да се емитује. Последњи пут, Лаушевић се на сцени појавио 11. октобра, у филму "Хероји Халијарда".

Био је, кажу, страствени навијач Ловћена Цетиње, једном је и киднапован - у авиону који је 1981. године отет на линији Подгорица- Београд. Одбио је и милионе Анђелине Џоли, не желећи да игра у филмовима против српског народа.

У Америци је радио као молер и друговао са Владом Дивцем и Пеђом Стојаковићем. Два пута се женио и има троје деце.

"А шта је друго живот, него чекање смрти", питао се вољени лик српске кинематографије и театра.

Његов живот, ипак је био далеко од простог чекања смрти. Била је то бурна драма са снажним, готово епским заокретима.

Одиграо је опет целу представу. Сада је заувек отишао са сцене. Публика, ипак и даље аплаудира.

image