Србија и Балкан
Данас је Бадњи дан: Кад од својих домова правимо пећину за дочек рођења Сина Божијег
Бадњак се сече на спомен тога што су витлејемски пастири, након што им се обратио анђео и са њим "мноштво војске небеске", насекли грање и однели га у пећину у којој га је Јосиф заложио како би се угрејали. Сматра се наговештајем дрвета од којег је направљен крст на којем је Христос распет
Српска православна црква данас слави Бадњи дан који је неизоставан део божићних обичаја. Бадњим даном почиње божићно празновање. Слави се дан уочи Божића и уједно је последњи и најстрожи дан Божићног поста.
Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и верници који поштују јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, старокалендарци у Грчкој, као и монаштво на Светој гори и египатски Копти.
Остале хришћанске цркве, међу којима и неке православне, Божић су прославиле пре 13 дана, 25. децембра, поштујући ново рачунање времена и грегоријански календар.
На Бадњи дан рано ујутро домаћин иде у сечу бадњака, најчешће храстовог дрвета, да би га те вечери унео у кућу и тиме означио почетак божићне светковине.
Бадњи дан назван је по сеченој грани храста – бадњаку, светом дрвету Словена.
Бадњак симболише дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.
Посипање житом на Бадњи дан и на Божић је присећање на жито које је Пресвета Богородица бацала стоци у штали (која се налазила у пећини) након што се Исус родио, како животиње не би јеле сламу из јасли у којима је дете лежало.
Слама која се посипа по поду — у данашње време све ређе, посебно у урбаним срединама — симболише ону из витлејемске пећине, подсећајући нас на то да се Исус родио у штали, али и на важност скромности и смерности, на важност тога да се не гордимо пред другима јер ето — Бог се утеловио на једном тако неугледном месту.
Кађење дома симболише злато, тамјан и смирну - дарове које су мудраци са Истока донели најважнијем новорођенчету у историји света. Ораси који се бацају у углове дома пак представљају Божију власт на све четири стране света.
Симболи причешћа
Погача симболише тело Христово, а вино крв. Риба је најстарији симбол хришћанства, и симбол самог Сина Божијег, а со божанске силе, док је мед симбол слаткоће вечног живота у Богу. Свећа представља светлост Божију: "Ја сам светлост свету", каже Исус.
Коначно, паљење бадњака, од чега такође настаје светлост, означава завршетак Бадњег дана и почетак Божића. То нас враћа на оно што је Јосиф учинио у пећини.
Када домаћин одабере дрво које ће сећи, окрене се ка истоку, прекрсти се три пута, помоли се Богу и свецу заштитнику дома, па тек онда секиром сече бадњак. Након што се бадњак унесе у дом, а пре седања за трпезу на Бадње вече, пева се тропар "Рождество твоје". Укућани се, потом, помоле Богу и честитају једни другима.
Божићни тропар гласи:
"Рођење Твоје, Христе, Боже наш,
засија свету светлост разума,
јер у њему они који звездама служаху
од звезде се научише
да се клањају Теби,
Сунцу Правде,
и Тебе да познају са висине Истока,
Господе, слава Теби".
Обичаји у разним деловима Србије
У већини гружанских села божићна слама није се обносила око куће, већ се уносила право у кућу, при чему је онај ко доноси сламу квоцао, а остали би пијукали да би се легле кокошке. Затим се слама простирала по поду, да би на њој била постављена бадњеданска вечера.
У Пашчанској долини су за домаћином, који уноси сламу, ишла деца говорећи: Све коке, један петао, изражавајући тако жељу да у насаду преовлађују пилице да би било више јаја. По слами унетој у кућу није се ходало без чарапа, да не би излазили набоји на ногама.
У шумадијским селима се конопац којим је била везана слама остављао да би сутрадан, на Божић, полажајник могао да га положи у круг и у њему нахрани кокошке да не би ишле даље од куће и да се не би губиле.
По уношењу сламе и њеном простирању по кући, сви би се изували и обували чисте чарапе. Сви укућани би истовремено скидали обућу. При скидању обуће водило се рачуна о томе да се никоме опанци не преврну – да му се и срећа не би "преврнула".
После изувања домаћин би окадио кућу, бадњак и печеницу, а укућани би упалили свећу и помолили окренути истоку.
