Србија и Балкан
"Политика" слави 120. рођендан: Како је опстао лист који је многима појео панаију
На данашњи дан, 25. јануара 1904. године изашло је прво издање "Политике" која је својом дуговечношћу успела да избори титулу најстаријег дневног листа на Балкану
"Кад кажем новине, мислим Политика". За велики број читалаца који и даље, у никад турбулентнијим а понекад и потпуно хистеричним медијским временима остају верни листу који данас пуни 120 година, није потребно додатно појашњење ове крилатице – "Политика" је медиј који информише, објашњава, предвиђа и надасве улива поверње, а све што се догодило а није се појавило на њеним страницама, по свему судећи, никада није ни било вредно помена.
Променила се "Политика" од кад су пре 120 година београдски колпортери на улицама почели да узвикују њено име – некадашњи словослагачи и прастаре штампарске пресе отишли су у историју, редизајнирана је њена насловна страна, а кроз редакцију прошле генерације и генерације новинара, уредника, фото-репортера, преламача, лектора, дизајнера...
Неки од њих су и синоћ, док су њихове колеге славиле на свечаној академији у Коларчевој задужбини, ужурбано припремали данашње издање – читали, лекторисали, преламали..., уклапајући тако још једну коцкицу у монументални мозаик српског трајања. Јер, читаоци су увек, баш као и у доба када је она основана – на првом месту.
Никада се овај лист није тркао са временом, са моменталним, "уживо" и често и непровереним извештајима таблоидне штампе – циљ "Политике" био је да медије који су бржи од њих, претекне тако што ће увек отићи корак даље – понудивши читаоцима контекст, анализу, и одговор на питање "шта даље". Времешна јесте – али је, увек актуелна и свежа "Политика", увек знала како да читаоцу да оно што од ње очекује.
У томе је можда и тајна њене дуговечности – "стара дама" српске медијске сцене коју знају да назову и једним од стубова овдашњег друштва, никада нигде журила –деценије које су иза ње газила је достојанствено, а све по рецепту који је у том њеном првом издању, 1904. године исписао њен оснивач Владислав Рибникар.
Само у време њеног оснивања, далеке 1904. године, на српској медијској сцени било је седамдесетак листова. Једни су се гасили, други су тек отварали своје редакције – само је она, надживевши своје осниваче, браћу Владислава и Дарка Рибникара који су изгинули у Првом светском рату, опстала 120 година.
"Да слободно претреса сва јавна питања, без гњева и пристрасности, да праведном критиком владинога рада помаже опозицију, да лојалношћу и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције; да подједнаком ревношћу дели ударце десно и лево од себе; Ето, то је задатак непристрасне штампе", написао је у првом броју, издатом 25. јануара 1904. Владислав Рибникар цититајући Бизмаркове речи.
Знала је ова "стара дама" понекад и да се оклизне, затетура у бурним политичким временима, али се увек усправљала и успевала да остане на трагу Рибникаровог завештања. Док се свет давио у хиперпродукцији полуистине, она се трудила да остане тачна. Док су други покушавали да распродају тираже купујући читаоце поклонима које су продавали уз своја издања, "Политика" их је куповала поузданошћу. Често су је називали и прорежимским медијем, док је она само покушавала да остане просрпска.
"У борби понеки пут човек и нехотице сувише јако замахне, али то још не значи да је хтео да убије. Ти се ударци морају мирно и привати и давати без срџбе и јеткости", писао је Рибникар у првом броју "Политике", додајући да није непријатељ "онај који кудећи, кад има шта и да куди, без зазора хвали све што је за похвалу".
Писао је, предвиђајући тако овом медију тежак пут – пут на коме је немогуће задовољити све, а на коме је једини циљ остати – поуздан.
Многи су уз "Политику" научили прва слова, а неки је и дан данас, осим као средство информисања користе и као архивску грађу, док за неке старији примерци "Политике" имају и колекционарску вредност.
Њени новинари тако, никада нису писали ни за плату, хонорар, бонус или повишицу – сваком младом новинару била је част да се и његово име, бар у виду иницијала, нађе на страницама на којима су се својевремено потписивали Црњански, Андрић, Сремац, Нушић, Дучић, Десанка Максимовић...
Репортери "Политике" бележили су, наиме, најзначајније догађаје из историје Србије – крунисање краља Петра Првог, венчање Краља Александра па и његову погибију, долазак на власт краља Петра Другог, 27. Март 1941., тренутак када је Иво Андрић освојио Нобелову награду, моменат када су Армнстронг и Олдрин "отворили месечеву еру"... само су нека од дешавања које је на својим страницама за нараштаје сачувала "Политика".
"Политика" током своје стодвадесетогодишње историје није излазила само током окупације – њено издавање прекинуто је и у Првом и у Другом светском рату. Информација коју су читаоцима доносиле њене странице – морала је увек бити слободна.
"Политика" је стање друштва које се може опипати прстима – написао је један од савремених новинара коментаришући значај ове куће, која се за 120 година опстајања и постојања наметнула као чувар српског идентитета.
Све то предвидео и стари новинарски вук Пера Тодоровић, пророчки најавивши да ће "овај лист свим нашим листовима појести панаију".
