Србија и Балкан
Додик у колумни: Странци немају право да се мешају у унутрашње послове суверених држава
Сви народи имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободни и без страног мешања, и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава дужна да поштује ово право сагласно одредбама Повеље УН, истакао је председник Републике Српске Милорад Додик у својој колумни
Дејтонски споразум или Општи оквирни споразум за мир у БиХ, како је његов званични назив, један је од најважнијих докумената међународног права насталих након Другог светског рата.
Поред тог општег и оквирног споразума, он садржи и 11 анекса којима су потписници – Република Српска и Федерација БиХ, споразумно и детаљно разрадили услове за остваривање мирног решења након грађанског рата у БиХ.
Свакако је најважнији Анекс 4 под називом "Устав БиХ" који је установио уставноправну структуру државне заједнице којом су Република Српска и Федерација БиХ (с)творили послератну "Босну и Херцеговину", без било каквих одредница њеног државног одређења и уређења.
Дакле, дејтонска БиХ није ни република, ни федерација (што не може ни бити, јер у свом саставу већ има федерацију), ни савезна држава, ни било шта друго што постоји у уставноправној пракси. Најближа је конфедерацији, с обзиром на врло мали број тачно набројаних државних надлежности које су два ентитета пренели на ниво "Босне и Херцеговине", навео је, између осталог, Додик.
Они тиме имају статус државотворних ентитета али су задржали огромну већину државних надлежности, све оне који Уставом БиХ нису изричито одређени као надлежности "Босне и Херцеговине".
Међународно право темељ БиХ
Настанак и конструкција послератне "Босне и Херцеговине" се темељи на међународном праву.
С обзиром да је Повеља Уједињених нација најважнији акт међународног права, треба поћи од њеног званичног, аутентичног тумачења које је утврдила Генерална скупштина Уједињених нација на свом 25. заседању одржаном 24. октобра 1970. усвојила Резолуцију број 2625 којом доноси "Декларацију о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација".
Ову декларацију међународна судска тела прихватају као аутентично тумачење Повеље УН.
Дакле, према Декларацији, под начелима међународног права опште природе несумњиво се подразумевају: начело забране силе; начело мирног решавања међународних спорова; начело неинтервенције; дужност држава да међусобно сарађују у складу са Повељом УН-а; начело равноправности и самоопредјељења народа; начело суверене једнакости држава и начело испуњавања прихваћених међународних обавеза у доброј вери.
Принцип број 1. Декларације обавезује "да се држава уздржава у свим међународним односима од прибегавања претњи или употребе силе, било против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, било на сваки други начин несагласан са циљевима Уједињених нација".
Милорад Додик наводи да Повеља Уједињених нација не дели народе на мале и велике, нити државе на мале и велике. Једнакост и равноправност и поштовање суверености сваке државе, општа су начела међународног права.
Када је у питању принцип неинтервенисања у послове који спадају у унутрашњу надлежност државе, Декларација обавезује: "Ниједна држава или група држава нема право да интервенише, непосредно или посредно, из било ког разлога у унутрашње или спољне послове неке друге државе", истакао је, између осталог, председник Српске.
Према томе, не само оружана интервенција, већ и сваки други облик мешања или свака друга претња, уперени против личности (санкције Додику, Цвијановићевој, Стевандићу, Вишковићу и другима; монтирани судски процеси на основу наметнутих закона Петрича, Ешдауна, Инцка, а поготово Кристијана Шмита) државе или против њених политичких, економских и културних елемената (рушење сајтова органа РС, заустављање пројеката и средстава по основу већ испуњених реформи и циљева ЕУ), супротни су међународном праву.
Употреба силе (пријетња прогоном – тужбама и затвором) у циљу лишавања народа њиховог националног идентитета (забрана 9. јануара као Дана Републике, химне "Боже правде" и грба РС), представља кршење њихових неотуђивих права и принципа неинтервенције, додаје Додик.
Принцип број 5. из Декларације од 24. октобра 1970. године – о равноправности и самоопредјељењу народа, разрада је онога што пише у Повељи УН и међународним пактовима који су саставни део Устава БиХ.
У Декларацији пише: "Сви НАРОДИ имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободни и без страног мешања, и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава дужна да поштује ово право сагласно одредбама Повеље."
"Имајући у виду да подвргавање НАРОДА страном потчињавању (О'Брајену, Кристијану Шмиту, Мајклу Марфију, Јохану Сатлеру и другим сарајевским амбасадама), доминацији или експлоатацији, представља кршење овог начела, као и одрицање основних људских права (суђење по наметнутим одлукама странаца, а не по законима БиХ), и да је у супротности са Повељом УН", истиче између осталог председник Српске.
Распад БиХ по Милану Кучану
Пошто није било довољно спремности, одлучности да се примењује уставни систем Југославије, онда је то, наравно, само по себи довело до тог логичног распада који је по мени био неминован, пише Додик, додајући да државне заједнице створене у неким посебним историјским условима морају бити спремне да у тренутку када се ти историјски услови мењају поново потврде разлог свог заједничког живљења.
Процеси су отишли предалеко и биле су неопходне алтернативе. Било је потребно размишљати шта ако ту земљу (Босну и Херцеговину) више не препознајемо као нашу, шта је онда? Мислим да је било логично да је онда алтернатива самостална држава, закључује Додик.
