Чедомир Антић у "Релативизацији": Како је Легија звао Ђинђића и упозорио да ће бити убијен

"Сарајевски атентат био је најсудбоноснији у људској историји, и без обзира на то што би велике силе ратовале и да се он није одиграо, постоји уверење да Србија можда и није крива за рат", каже Чедомир Антић, историчар и професор Филозофског факултета у Београду говорећи о својој књизи "Убиства у српској историји: Од Немањића до Немањине". 

Према његовим речима, то је био догађај после кога Срби нестају с политичке сцене јер "смо стекли репутацију братоубилачког народа".

"Док сам писао књигу, на коју су ме наговорили новинари уредници два велика недељника, схватио сам да, од кнеза Бранислава, Јована Владимира, преко Немањића до убиства Оливера Ивановића и сумњивог убиства Владимира Цијана, постоје два периода. Један је средњовековни, у коме Србија спада међу две или три најмирније европске земље. Међутим, након пада српске државе у османски јарам, наступа један маркетинг, који је спроводила црква, али и народ, да је пропаст последица субјективних слабости. Дакле, црквене песме говоре да су се цареви посвађали, слуге су им постале неверне...и због тога је пало царство", објашњава Антић у "Релативизацији" са Љиљаном Смајловић.

Упитан да, као историчар, прокоментарише интервју Такера Карлсона са Путином, односно његов час о руској историји, Антић каже да је руски лидер сасвим добро одмерио тих 28 минута, говорећи о 1200 година руске историје, и да је постигао циљ, а то је да је споменуо кршење људских права у Украјини оних који говоре руским језиком.

Говорећи о новијој српској историји, гост Љиљане Смајловић је подвукао паралелу од митинга на Газиместану до данашњих дана.

"Једна од највећих застава на Газиместану је била америчка застава. Дакле, ми као народ смо ушли у те деведесете године са прозападном традицијом, да бисмо се неколико година касније нашли пред потпуним зидом санкција о доживели велико разочарање. Милошевић није схватио тренутак и ратовао је са опозицијом као да је то неки устанак против њега. Када је промењена власт у Србији 2000. године имали смо најбоље могуће решење, али је доласком демократа на власт наступили притисци с поља", каже Антић и додаје да влада Зорана Ђинђића није примљена у Савет Европе, и да је све било рађено да се ослаби та влада.

О студентским протестима 1996.

Као вођа студентских протеста 1996. године и портпарол Демократске странке у време Зорана Ђинђића, Чедомир Антић је написао књигу "Књига о револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима". Упитан да ли има утисак да ова књига није добила довољно пажње јавности, гост Љиљане Смајловић каже да је имао потребу да неке догађаје забележи

"Имам амбицију да пишем историју Републике Србије од септембра 1990. године до данашњег дана, сад имам и предмет на факултету Српски народ после 90-те године, али невоља је у томе што су се архиви променили. Од када су наши историчари испред Комисије за истину и помирење ушли у Председништво Србије 2001/2002 године, са чуђењем су приметили да тамо постоје нека решења о Милошевићевом годишњем одмору и платама и ништа друго", објашњава историчар. 

Медијска кампања против Ђинђића

Говорећи о атентату на првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића, Антић каже да је годину дана пре те трагедије први пут чуо за Милорада Улемека Легију.

"Први пут сам за Легију чуо од Ђинђића у лето 1998. године која је била веома тешка, када је наша полиција успела да преузме контролу над пуном територијом Косова и Метохије", каже историчар и додаје да када је говорио о отмицама на КиМ са Ђинђићем да му је рекао да отмичара више нема и да су их убили Френки и Легија. Како каже, тада је мислио да је реч о некаквој тајној полицији.

Он каже да је против Ђинђића вођења медијска кампања пре атентата, да је "немачки држављанин, да је ожењен Немицом...".

"Тада ми је Игор Жежељ, данашњи власник 'Курира', близак садашњим властима, а некада је био близак и Демократској странци, рекао да је звао Ђинђића и упозорио га да ће бити убијен. На то је Ђинђић одговорио, ко год му је претио, да иде код мајке Славка Ћурувије и њој објасне. Међутим, он је издржао два месеца у Србији", присећа се Антић.

Према његовим речима, одлука о Ђинђићевом  бегу у иностранство донесена је након убиства Славка Ђурувије 1999. године за време бомбардовања, након чега га је звао командант јединице за специјалне операције пуковник Милорад Улемек Легија и рекао му да ће бити убијен.

На питање о пресуди за убиство Славка Ћурувије, подсећа да се пре срамне одлуке о ослобађајућој пресуди овог фебруара, у јавности још прошле године говорило да ће на Врховном суду пасти пресуда уколико се не именује налогодавац. То значи, како каже, "да је реч о спрези тужилаштва и судства", очигледно је њима тај процес много важнији него онај о Ивану Стамболићу.