Професорка Митра Рељић: Мартовски погром Срба уз прећутну подршку западних чувара нереда

Са оно мало Срба који су остали у Приштини, професорка Митра Рељић мартовски погром провела је, како каже, "збринута" у Унмиковом логору одакле су гледали како горе српске куће, школа, зграда општине, Дом здравља, Руска болница у Косовом Пољу.

Професорка Рељић која, поред осталог рада, у невероватном подухвату годинама пописује разорена српска гробља по Косову и Метохији, порушене споменике и која као мало ко зна историју српског страдања на КиМ говори за РТ Балкан уочи 20. годишњице Погрома о циљу и намерама инспиратора и организатора, семену мржње против Срба, последицама, срамном ћутању међународне заједнице...

Непосредни повод Мартовског погрома над Србима био је, знамо, утапање деце у селу Чабра. Која је дубља позадина, циљ, намера?

Погроми над Србима трају столећима. Онај започет 1999. године, по много чему дотад незабележен, јер се одвијао пред очима мисионара приспелих из целог света, до пламеног марта 2004. није ни престајао. Сећам се да је недељни салдо с почетка јуна 2000. износио осам убијених Срба, међу којима је био и Милош Петровић, дете од четири године.

Посве транспарентан масовни јуриш на српске светиње и животе у марту 2004. осмишљен је с циљем да убрза процес исељавања Срба без повратка и тај циљ је остварен. Многа села дотад насељена Србима су потпуно испражњена.

Наши, тобоже обавештени, званичници неретко ће поменути како су Американци "јуначки" стигли и зауставили погром у Чаглавици надомак Приштине. Јесу, али тек подноћ, након што је прогнано и попаљено таман онолико колико је било заједнички планирано и пружало гаранцију да се Срби неће вратити. Као што и нису.

Откуда толики излив мржње према Србима и посебно према српским светињама? Када је посејано то семе?

У позадини мржње овдашњих Албанаца, од којих су многи српског порекла, назире се њихова идентитетска пометеност. Идентитет јединке, етноса, простора, садржајно је слојевит феномен, тј. резултат различитих културних наслага и прожимања. Његова суштина није у природи тог садржаја, већ у целовитости формираној око непроменљивог језгра – Светосавља и Косовског завета, нпр. код Срба.

Кад су приспели с албанских брда, Албанци су имали лепу прилику да властитим културним доприносом придодају слој у постојећем просторном "палимпсесту".

Уместо тога, они су од тада па до данас, једино успели да направе круг од верског екстремизма исламске провинијенције (у османском периоду) ка националном (пробуђеном у периоду националне консолидације и промовисања албанског језика) до поновног препорода, данас веома уочљивог, верског екстремизма.

Њихова једина мисао била је и остала да погромашким актима простор Косова и Метохије идентитетски "испразне" и насилно му конструишу нови – албански идентитет.

Прогон и уморства Срба, те континуирани вандализам према сакралном наслеђу и културним добрима својих суседа управо говори о потискиваном интимном осећању несигурности оног ко је запосео туђи етнички простор, јер народима чија је локализованост на одређеном простору неупитна, слични рушилачки пориви нису својствени.

Промовисање новог идентитета покрајине (без било какве историјске подлоге) најбоље се очитује у градском пејзажу. По броју "краљевских" назива улица и тргова косовским градовима би могао позавидети и Лондон. А тек меморативи! Нема "виђенијег" качака, балисте, нити терористе из деведесетих година минулог века који није "почашћен" улицом или тргом, што понајпре говори о оријентишућој "концепцији" културе сећања.

На питање одакле потреба да се као важне фигуре колективног сећања и система вредности сачувају несумњиво негативни догађаји и личности властите прошлости, два су могућа одговора.

Први је у претпостављању племенских закона сваком државном поретку који подразумева успостављање и неговање другачијих норми и облика понашања. Други је у свагдашњој заштитничкој улози моћних држава које штићенику опраштају злодела, чинећи од њега жртву. С позиције "жртве" све је дозвољено, а опраштајућа наклоност заштитника уверава колектив у исправност поступака, што, у следу историјских понављања исходује неразликовањем добра и зла.

Зашто је, најпре медијски исконструисан, и од стране политичара и маса унисоно поздрављан погром, Албанцима био потребан баш у том тренутку? Да убрза процес протеривања Срба? Да убрза припреме за проглашење независности?

Не треба заборавити да је, упркос масовним страдањима Срба, по успостављању протектората, наша држава на овај или онај начин још увек била присутна у покрајини, а Срби збијени у гета имали су какву-такву аутономију.

У Приштини је, нпр. радио Југословенски комитет, а онде су одржавани и састанци српских политичких представника са челницима протектората. Албански терористи могли су пројурити кроз Грачаницу и из аутомобила у покрету усмртити младог Димитрија Поповића, али још увек нису свакодневно мешетарили по компактним српским срединама.

Осим тога, почело се говорити о некаквим стандардима. Те стандарде је ваљало што пре "заорати" и домоћи се обећаног им статуса. Најпре је елиминисан Југословенски комитет тако што је експлозивом разнета кућа у којој су боравили његови представници, када је усмрћен млади Горан Јевтић из Батајнице. Што мање Срба, то ближе статусу, што значи и мање наклоњених им надзорника из белог света – рачунали су. Јер, колико год да су им чинили, многи Албанци су били свесни и зла које су им донели. Јавне куће, посрнуле девојке, све је то са њима стигло – јадали би се понеки кад их нико не чује.

Које су последице погрома по српски народ? Како гледати на ћутање међународне заједнице на све што се Србима тада дешавало?

Мартовски погром оставио је несагледиве последице по српски народ. Број спаљених домова, уништених цркава, затртих домаћинстава и потпуно испражњених српских села добро је познат. Започет 17. марта  изјутра, јуриш на све што је српско је несмањеном жестином трајао и васцели следећи дан.

Ми, приштински Срби, прикупљени из станова и кућа и "збринути" у Унмиковом логору, од раног јутра 18. марта, па све до мрака, с тугом смо посматрали како у оближњем Косовом Пољу горе српске куће, школа, Дом здравља, Руска војна болница, коју су при одласку, са свом опремом, Руси Србима оставили.

Из уста назови аналитичара неретко се чује како су Руси с Косова и Метохије брже отишли него што су дошли. Ти несрећници не знају, или неће да знају, да се без Руске болнице у оно прво, најгоре време, ниједна Српкиња не би имала где породити, ниједан рафалима покошени Србин не би се могао превити и збринути, ниједна упала плућа залечити... О пожртвованој помоћи усужњеним Србима по градовима у спасавању библиотека, набавци хлеба и лекова, одвожењу у цркву, на гробље, до административног прелаза... да и не говоримо.

А зашто су отишли, најпре треба приупитати тадашње властодршце у Београду, поједине беспризорнике који су српским добротворима узвраћали на најгори начин.

На питање о ћутању међународне заједнице, одговорићу да су Мартовски погром, таман као и Црне Ливадице, Коротно Грацко и друга масовна злочинства чињена, ако не уз директно учешће, оно сигурно уз прећутну подршку западних чувара нереда. То што су понеки међу њима, пре свих Италијани и Шпанци, сачували Дечане, Патријаршију, Гориоч, значи само то да су се, вођени хришћанским дамаром, у датом тренутку отели контроли главнокомандујућих.   

Може ли Србима у некој ближој будућности поново да се деси неки нови погром, или погром и сада траје, само другим средствима?

Погром траје. На делу је реализација последње фазе кобних договора започетих 2013. у Бриселу. Неки од нас и даље чекају чудо. Али, свако је чудо, како рече академик Предраг Пипер, заједничко дело чудотворца и чудомираца. Страши ме што је чудопримаца све мање.