У Руском дому одржана трибина "Косово и Метохија – погром који траје"

Важно је да српски народ остане и опстане на територији КиМ, не само због личне имовине већ и због дуга према прецима, али и како би велике српске светиње и манастири били сачувани од уништења, оцењено је вечерас у Руском дому у Београду на трибини културно-едукативног карактера "Косово и Метохија - погром који траје" посвећеној обележавању 20. година од мартовског погрома на КиМ.

На почетку трибине у пуној сали Руског дома, наглашено је да се ове недељу 17. марта навршава тачно 20 година од, како је оцењено, "највећег етничког чишћења на територији Европе у 21. веку", када је са територије КиМ протерано више од 4.000 Срба, од којих се до данас већина њих није вратила у своје домове.

У таласу насиља на КиМ тада је убијено 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца страдало у обрачуну с припадницима међународних снага безбедности.

Тада је повређено најмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.
Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Професорка српског језика у Гимназији у Ораховцу и ауторка књиге "Косовометохијски гласови", новинарка Оливера Радић, причајући о мартовском погрому Срба са КиМ, подсетила се да је тог 17. марта 2004. године, била у својој породичној кући у Ораховцу са троје деце и осетила немоћ када је из правца доњег дела Ораховца чула скандирање "УЧК, УЧК" из масе коју је чинило неколико хиљада Албанаца.

"У том тренутку сам схватила да немамо куда да идемо. На коју год страну да одемо били су они. Немамо где да бежимо. У том тренутку се појавила моја тетка са женама...које су бежале и онда смо се заједно закључали у кућу. Било нас је више па нам је било некако лакше. Маса је јуришала, приближавала се и читаву улицу су демолирали", рекла је Радићева.

Неки су, како је навела, успели да се спасу те масе и да побегну, а неки не.
Нагласила је и да је на КиМ уништено и много српских гробаља, да су Албанци надгробне споменике оскрнавили, а да су неки споменике користили као столове у угоститељским објектима.

"Када је у питању мартовски погром, највише нас је заболело то што они који су га спровели нису кажњени. Нападнути су и повређени многи војници КФОР-а, али су Албанци након свега тога чак и награђени. Наградили су их независношћу и признањем Косова", оценила је Радићева.

Она је подсетила и на немиле догађаје из јула 1998. године, када су припадници такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК) на подручју општине Ораховац извршили масовно киднаповање и егзекуцију Срба и Рома.

Она је истакла да је тада за мање од недељу дана киднаповано више од 100 Срба и Рома, претежно цивила, и одведено у затворе и логоре тзв. ОВК, да је током напада убијено седам особа, а током јула 1998. на територији општине Ораховац чак 47 Срба и Рома.

Радићева је подсетила да је тада само из села Ретимље у једном дану отето 14 мушких чланова породице Костић, а истог дана, из манастира Светих Козме и Дамјана у Зочишту, шест монаха, који су тек после интервенције ОЕБС-а и Међународног црвеног крста пуштени.

Она је нагласила да су се ови напади десили пре наводних догађаја у Рачку који су послужили као изговор за бомбардовање СР Југославије, у мирнодопском периоду и напоменула да их међународна заједница није осудила.

"Те страхоте које смо преживљавали оставиле су трагове на све нас, али најтеже је било када је потписан тај хуманитарни споразум и када је дошао тај такозвани мир, када смо по некима победили и када је наш народ морао да пакује своје ствари и када многи нису стигли да се спакују и да сачувају своја кућна огњишта", рекла је Радићева.

Нагласила је и да остали делови Србије припадају свим Србима и да човек ма где да оде може наћи свој дом, али да је важно да остане тамо где је рођен и где су његови преци.

"И било је важно да се остане и због наших светиња, од манастира Високи Дечани, преко Пећке Патријаршије, Светих Архијереја, Зочишта, Грачанице, Богородице Љевишке, Дечана, Драганца, Бањске и многих других", истакла је Радићева.

Председник Хуманитарне организације "Косовско поморавље" Никола Васић рекао је да је те 2004. године био дете, имао 10 година и да се када су почели немири највише забринуо за свог брата који је у том тренутку студирао у Косовској Митровици.

"Остала ми је у сећању неизвесност. Гледали смо догађаје путем малих екрана и постављали питање шта ће бити ако нападну нас. Код нас су три српска села спојена, Партиш, Будрига и Пасјене, морам да кажем да се народ организовао и нису смели да нападну", рекао је Васић.

Он је додао да је тада стекао утисак да Србе на КиМ нема ко да заштити и да зависе од воље међународних снага.

Сатиричар и студент социологије Универзитета у Приштини Јован Зафировић рекао је да је попут Васића и он током погрома био дете и да је имао ту срећу да је у његовом крају било релативно мирно.

"За разлику од краја одакле долази Оливера и за разлику од многих других крајева на простору Косова и Метохије, наш део око Косовске Каменице, доњи део села Ранилуг, Доње Кормињане и Горње Кормињање су етнички српска и нису имала ситуације те врсте. Али смо догађаје пратили преко телевизије. Неретко су људи седели поред телевизора и размишљали шта даље да раде када програм дође и код нас", рекао је Зафировић.

Зафировић се подсетио да се и он тада питао куда ће са породицом уколико и њих нападну.

"И сада када размишљам, 20 година после тог мартовског погрома, јавља ми се питање, посматрајући ситуацију оних који су отишли, да су они имали где да дођу из града код рођака у село", упитао је Зафировић.