Наташа Аризанов Стојновић у "Релативизацији": Бранићемо земљу и нико неће рећи нећу

У новој епизоди емисије "Релативизација" Љиљана Смајловић разговарала је с Наташом Аризанов Стојновић, ћерком потпуковника пилота Иља Аризанова, који је 24. марта 1999. године први полетео у мигу 29 у сусрет авионима НАТО-а, био оборен и срећом се спасио.

С обзиром на то да је имала само четири године кад јој је отац оборен, као и да се о томе није говорило у кући, за његов јуначки подвиг, као и свих других људи који су бранили Србију (СР Југославију) током 1999. сазнала је тек након снимања серијала "Нико није рекао нећу" (аутор Слађана Зарић, РТС). Ипак, како каже, то је није изненадило јер је он њен идол, знала је да је велики човек, а ништа мање од њега не би ни очекивала.

"Пошто је полетео с нишког аеродрома, на који су прелетели из Батајнице, како би чекали знак за узбуну, мој отац је врло брзо оборен на територији Косова и Метохије. Авион је био у пламену, он се катапултирао и приземљио у рејону села Дреница, где су се налазиле противничке снаге. Од опреме је имао само бусолу, и решио је да крене ка Слатини у Приштини. Није имао храну, ни воду. Требало му је три дана јер се дању крио да га не би заробили, а ноћу се кретао", каже ћерка Иља Аризанова, те додаје да би ретко ко преживео оно што је преживео њен отац.

Последице тродневног пробијања кроз положаје УЧК били су велики здравствени проблеми. Када се потпуно исцрпљен домогао Приштине, врло брзо је пребачен у Београд, где му је уграђено неколико бајпасова, крвни судови су му драстично страдали и Аризанов је пензионисан. Умро је од срчаног удара 2011. године.

"Увек је био позитиван, насмејан, волео је дружење, све што је радио било је на весеље. Сви који су га познавали кажу да имам његов осмех. И ја мислим да је кроз живот најбоље ићи осмехом", каже Наташа Аризанов Стојновић.

Херојски чин пилота који су се 1999. супротставили НАТО-у

На питање како се негује успомена на пилоте који су се 1999. на полуисправним авионима супротставили хиљаду пута јачем непријатељу, одговара да се о њима стално говори, заправо и припадницима свих јединица које су учествовале у борбеним дејствима током НАТО агресије, а поготово на Академији.

"Сви у војсци су свесни у чијим чизмама ходају, односно чијим стопама иду. Иако наши пилоти нису имали дочеке као нпр. у Америци, људи сада знају ко су пилоти који су полетели тада, и сви кажу да су то били херојски чинови. Није битно како те дочекају него како те се сећају. Подухват свих људи који су се тада борили је толико јак, њихова жеља за одбраном земље толика да нема ничег већег од тога", додаје саговорница Љиљане Смајловић.

Коментаришући раскорак у односу снага током агресије насупрот високом моралу у војсци, гошћа "Релативизације" каже да је то просто тако, да им је можда урођена потреба да бране отаџбину.

"Сва војна лица размишљају на начин да уколико постоји опасност по безбедност земље, урадиће све да би је заштитили баш као што су то радили и војници 1999. године. Тако су и пилоти полетели без постављања било каквог питања не би ли сачували отаџбину и наш народ. И данас, у случају потребе за ангажовањем Војске Србије као и 1999, ми бисмо бранили земљу и народ и нико не би рекао нећу. Ту нема поговора, сви би се одазвали. Патриотизам не треба доводити у питање", истиче поручник Наташа Аризанов Стојновић.

Иако су после НАТО агресије припадници војске излагани бројним понижењима, многи су завршили у Хагу, други су млади пензионисани јер су склањани људи који су се борили против НАТО-а, она каже да никад није чула да има огорчености.

"Причали смо и причали су нам о догађајима и херојским подвизима наше војске, чак ни колеге које су учествовале у тим дејствима а и даље раде никада нешто ружно нису рекли нити о противницима нити о том периоду", прецизира она.

Народу подиже морал када види војску у униформи

Наташа је једино дете пилота активних у време НАТО агресије која се одлучила за војнички позив, завршила је Војну академију и сада је поручник Војске Србије, ради као референт за снабдевање у 24. ваздухопловно-техничком батаљону, јединици која припада 204. ваздухопловној бригади.

Заправо је желела да крене стопама свог оца, али није прошла ригорозне прегледе за пилота. Али иако не лети, у групи за логистику на батајничком аеродрому обавља виталан део посла за пилоте. Авиони и хеликоптери не би могли да лете без свих људи који их опслужују.

"Волим да гледам док полећу, и док лете и кад слећу, испуњава ме то осећање, волим што радим на аеродрому, генерално у војсци. Волим да носим униформу Војске Србије и мислим да народу подиже морал када види војне официре у униформи", закључује гошћа "Релативизације" Наташа Аризанов Стојновић.