Дан сећања на Душана Силног: Сила и снага цара постала је сила и снага Србије

Окупили смо се да одамо почаст нашем највећем владару свих времена. За разлику од свих других владара наших којих се сећамо на дан њихове смрти, цара Душана се сећамо на дан који је у српском календару уписан као дан највеће славе, дан када је далеке 1346. године на државном сабору у тадашњој српској престоници Скопљу, Стефан Душан крунисан за цара, а Србија постала царевина, поручио је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић, на обележавању Дана сећања на владавину цара Стефана Уроша IV Душана Немањића.

Селаковић је истакао да је цар Стефан Урош IV Душан Немањић, који је на данашњи дан, 16. априлa 1346. године, на Васкрс, крунисан је за цара Срба, Грка и Арбанаса, владар током чијег столовања је средњевековна српска држава доживела свој врхунац војне и политичке моћи, културног и привредног и општег државног развоја, врхунац свог територијалног проширења и уважавања у тада познатом свету.

"Цар Стефан Душан је био најбољи изданак лозе Немањића, пета генерација светородне династије и почасно исходиште једновековне борбе његових светих предака за самосталну и суверену земљу српску, земљу чија окосница и тада био народ српски светосавски и православна светосавска црква. Али је он био потомак и настављач не само Немањића, већ и Властимировића, Војисављевића, Вукановића", указао је министар Селаковић.

Како је навео министар, сила и снага Душанова постала је сила и снага Србије и свих земаља српских тога доба.

"Она није почивала само на моћи српске војске, која је у првој половини 14. века представљала једну од најреспектабилнијих оружаних сила овога дела света, што је своју потврду добио славном победом у Бици код Велбужда у којој је Душан имао пресудну улогу као млади краљ, та моћ је почивала на снази српске привреде, посебно рударства, занатства, трговине. Ослонац моћи био је озбиљан рад наших најбољих правника, али и само га цара крунисан Душановим закоником, али је то био углед Стефана Душана на европским дворовима тога доба, о коме посредно сазнајемо из преписки које је водио са својим савременицима", истакао је Селаковић.

Ако бисмо морали да га опишемо у једној реченици, нагласио је министар, Стефан Душан је био највећи српски владар, војсковођа, законодавац, једном речју – цар. За њега се везује озбиљно устројство државе, њених органа и служби. Цар Душан је био велики задужбинар, не само српске православне цркве већ и Свете Горе, православних светиња у Светој земљи и Јерусалиму, као и цркве Светог Николе у Барију.

"Његов отац је започео, али је он довршио градњу  Високих Дечана, баш како је и он започео Матејче, а довршио га његов син цар Урош. Високи Дечани су најсликовитији делић моћи славе Душанове Србије и његовог доба, вољом божијом и молитвама Светог краља Дечанског, опстали нетакнути до данашњих  дана да на сећају ко смо и шта смо, чији смо потомци и шта имамо да бранимо", нагласио је Селаковић, додајући:

"Силину имена Душановог сведочи много тога што се дешавало након његове изненадне и ране смрти. Отомански освајач је непосредно након доласка у Призрен манастир – Душанову гробну задужбину опљачкао и урушио, да би је 1615. године потпуно разрушио и од њеног камена изградио Синан пашину џамију у Призрену. У временима најмрачнијег турског зулума у манастиру Трескавац недалеко од града Прилепа, читајући цареве даровне повеље манастиру један монах је оставио сведочанство свога вапаја записавши речи 'Царе Стефане, где си сад?!'

Како је било пре више векова, указао је Селаковић, тако је и данас, "када су терористи уз помоћ својих ментора 1999. године завладали Призреном прво су срушили споменик цару Душану, а 2004. у мартовском погрому запалили Свете Архангеле".

"Али као ни они у XVI  тако ни ови окупатори у XXI веку ништа нису научили о Србима. Ни тада ни данас вечну светлост личности и дела цара Стефана Душана нису нити ће успети да помраче. Она ће остати докле задње срце српско у грудима бије да нам буде мотив и надахнуће да чувамо име и образ, да чувамо част и Отаџбину Србију и предање да је Лазар страдао бранећи царство Душаново, а задобио царство небеско", нагласио је министар Селаковић. 

Како да му се одужимо, упитао је министар, указујући да у име Душаново треба да градимо школе које ћемо по њему звати, да му дижемо споменике, да причамо о њему својој деци и градимо културу сећања онако како су то чинили Ђура Јакшић, Паја Јовановић, Васа Поморишац, Јован Дучић, да дајемо деци име Душан, да славимо наше победе и надахњујемо се снагом и надахњујемо се снагом за сваку борбу да нашу Србију бранимо као слободну и независну у којој ћемо бити дичну потомци Немање и Душана, Саве и Лазара.

Церемонији су присуствовали и министарка правде Маја Поповић, изасланик министра одбране Милоша Вучевића, представници министарства унутрашњих послова, борачких удружења из Србије и Црне Горе, као и пензионисани војни и полицијски генерали.