Србија и Балкан
"Бесмртни пук": Заједнички марш Срба и Руса у част предака
Манифестација у част Дана победе окупила је велики број посетилаца који су корачали од Вуковог споменика, до Спомен-парка Ослободиоцима Београда
Погинули су за слободу и постали бесмртни, а причу о јунаштву српских и руских војника који нису жалили живот у борби против нацизма, највећег зла човечанства, деценијама касније испричали су њихови потомци окупљени у колони "Бесмртног пука".
У рукама носећи српске и руске заставе, као и пожутеле фотографије, успомене на херојство предака, велики број грађана, Срба и Руса прославио је данас Дан победе – за њих и њихове породице дан када се више него икад прича о томе како је слобода била јача од нацизма. Зато и они тог дана, свима који желе да чују, радо испричају како је борбени дух пре неколико деценија победио читаву Хитлерову машинерију. И како два народа, која ни данас не погињу главу ни пред ким – нису поклекли ни пред нацистичком Немачком.
Чула се "Каћуша", песма уз коју, како многи кажу, плачу и Руси и Срби и која је симбол руске војске, а ученици новосадске Гимназије "Јован Јовановић Змај" који су је отпевали, добили су громогласни аплауз окупљених. Након још неколико мелодија на руском језику, формирана је колона, коју су предводили "Ноћни вукови" на својим двоточкашима.
А онда је коначно почео марш "Бесмртног пука" ка Гробљу Ослободилаца где је одржана и државна церемонија полагања венаца, у којој су учестовали руски амбасадор Александар Боцан-Харченко, као и министри у Влади Србије.
На челу колоне која је корачала у част Дана победе над нацизмом, између осталих, стајао је и министар без портфеља Ненад Поповић, који је у рукама поносно носио слику свог деде Бошка Поповића.
Деде, прадеде, чукундеде… многи су данас помињали имена својих, по много чему, заслужних предака.
Међу њима је и Алексеј Андрејевич.
"Носим слику свог деде Александра Андрејевича који се борио у Другом светском рату и страдао у Будимпешти. Специјално сам са пријатељима дошао из Москве како бих прославио овај славни дан – Дан победе", каже гост из Русије.
Јелена Адамович, у "Бесмртном пуку" је марширала носећи слику деде по мајци Ивана Бајбурдина.
"Он се борио за слободу против фашизма – за мир. Ишао је у рат неколико пута и породица с поносом прича о његовом животу, како његову жртву никада не бисмо заборавили".
Док супруг Гордане Михајловић гледа пренос велике војне параде у Москви, она је, каже, изашла да "прошета" свекра – односно његову фотографију из војничких дана.
"Стеван Михајловић у рат је отишао малолетан, а онда је, када су борбе завршене, отишао на академију у Русију. Преминуо је 2001. године и остало је да чувамо успомену на њега. Сећање је најбитније за будућност. Ако немаш и не знаш прошост, куда ћеш да идеш", пита се саговорница РТ Балкан.
Нина Кршљанин носи слику свог претка Милана Кршљанина.
"Он је био млади песник, који је у Другом светском рату страдао док је имао само 21 годину. Мој рођени деда, његов брат Мирољуб Кршљанин објавио је касније књигу његових песама, под називом 'Песма метком пресечена', а школа у Крњеву, носи његово име", каже наша саговорница.
Српска и руска војска нису се само у Другом светском рату бориле заједно. Много су пута наши и хероји братског народа стајали на истој страни историје.
На то је подсетио и старина Никола Алексић који се репортеру РТ Балкан похвалио како је његов деда ујак Алекса Лексо Саичић – Србин који је у Руско- јапанском рату (1904–1905) у двобоју убио најбољег самураја.
"Још од првог дефилеа с дозволом организатора носим слику мог деда ујака чија животна прича сведочи о српском доприносу руској царској војсци. И данас је он једна од најпопуларнијих личности у Русији", истиче Алексић.
Он подсећа да је у помоћ Русима, црногорски краљ Никола послао одред од 180 добровољаца, међу којима је био и његов деда Лексо, једини који се затим одазвао самурајском позиву на мегдан.
"Док су се руски генерали хватали за главу, јер у свакој војсци у Европи је био забрањен двобој па нису имали вештог мачеваоца, мој деда-ујак, кога је био глас да је још као чобанче за опкладу официрима избијао оружје из руку. Лексо и самурај су се мимоишли само два пута и јапански војник је пао мртав. Лексов успех и данас, као и у свим ранијим ратовима диже морал и припадницима руске и српске војске", закључује Алексић подсећајући на славне заједничке дане два народа.
