Свет
Потсдамска конференција 1945: Последњи састанак "Велике тројке"
На Конференцији у Потсдаму већ су постајале очигледне хладноратовске поделе, које ће завршити поделом на западни и источни блок. Непосредно пре конференције, Черчил је од британског Генералштаба затражио да разради планове за наставак рата, који је укључивао и поражене немачке дивизије
Током Конференције на Јалти, у фебруару 1945. совјетски вођа Стаљин, британски премијер Черчил и амерички председник Френклин Рузвелт договорили су се да се састану непосредно после капитулације Немачке, како би одлучили о послератним границама у Европи.
Конференција у Постдаму била је последња конференција "Велике тројке", а на њој су већ постале очигледне хладноратовске поделе, које ће завршити поделом на западни и источни блок.
Конференција у Постдаму, која је одржана од 17. јула до 2. августа 1945, остала је упамћена и по томе што је на њој 24. јула Труман одржао састанак са Стаљином, кога је амерички председник обавестио да су САД 16. јула 1945. успешно детонирале прву атомску бомбу. То је требало да заплаши совјетско руководство.
Међутим, Стаљин се на састанку одлично држао, јер је већ располагао са информацијама које је претходно добио од совјетских обавештајних служби.
Најмрачнија тајна Винстона Черчила
Конференцији у Потсдаму непосредно су претходио је план о никад спроведеној операцији "Незамисливо", који је израдио Главни штаб британске војске, по наређењу самог Черчила. План је предвиђао наставак рата, који је требало да започне изненадним војним нападом западних савезника на Совјетски Савез. Према Черчиловој замисли, у снаге нових "западних савезника" требало је да буду укључене и већ поражене немачке дивизије, које би биле поново опремљене и наоружане.
У плану се детаљно разрађује идеја о фронту против Совјетског Савеза, који би се протезао на широки потез између Хамбурга и Трста. План је за почетак предвиђао ангажовање 64 америчке, 35 британских, четири пољске и 10 немачких дивизија, уз подршку око 6.700 ловаца и 2.500 бомбардера. Заправо, то је био Черчилов план за трећи светски рат.
Почетак операције "Незамисливо" био је предвиђен за 1. јул 1945. Ово представља једну од најмрачнијих тајни не само некадашњег премијера Черчила и британске војне команде, већ и читавог америчког руководства, укључујући и Трумана, коју је описао британски историчар Џонатан Вокер, у књизи под насловом "Операција Незамисливо. Трећи светски рат: Британски план за напад на Совјетски Савез".
Према тада тајним документима из самог британског Генералштаба, прави циљ Операције "Незамисливо" био је да се "СССР-у наметне воља Уједињеног Краљевства и САД".
Британска влада је дуго одбијала да потврди постајање овог тајног документа, који је коначно декласификован 1998. године, под називом "Операција незамисливо", у Паблик рикордс офис (ПРО), са референцом ЦАБ 120/691. Историчар Вокер је коментарисао појављивање овог документа следећим речима: "Очигледно је да је тада Кабинет веровао да је Хладни рат завршен и да Русија неће бити узнемирена што смо ми (Британци) планирали напад."
Зашто овај план никад није спроведен? Команданти британског Генералштаба су закључили да је напад неизводљив због огромне надмоћи у људству и опреми Црвене армије над уједињеном британском, америчком и немачком војском у Европи.
Шта урадити са Немачком
Немачка је била поражена и безусловно је капитулирала 8. маја 1945, девет недеља пре Конференције у Потсдаму. Једна од главних тема конференције у Потсдаму била је шта савезници треба да ураде са Немачком.
Конференција на Јати дефинисала је контуре света након Другог светског рата. Са Конференције у Постдаму, упркос ранијем договору, према коме су учесници требало да буду Стаљин, Рузвелт и Черчил, отпала су двојица: најпре већ болесни Рузвелт, који је умро 12. априла, кога је заменио потпредседник Хари Труман.
Други је био Черчил, чија је Конзервативна странка поражена на изборима, на којима су победили Лабуристи, због чега је Черчил напустио Постдам, а на његово место је дошао новоизбрани премијер Клемент Атли.
На Конференцији у Потсдаму савезници су постигли договор о наставку заједничког рата на Пацифику, против Јапана, али је изостао консензус око питања послератне обнове на европском континенту.
На Јалти, Стаљин је затражио велике послератне репарације од Немачке, од којих би Совјетском Савезу припала половина. Рузвелт је раније на Криму прихватио овај захтев, али су га у Потсдаму одлучно одбацили Труман и државни секретар Џејмс Бернс. Коначно је одлучено да дотадашњи савезници могу да затраже репарације само из своје окупационе зоне.
На конференцији у Потсдаму, Немачка је коначно подељена на четири окупационе зоне. Такође, савезници су потврдили статус Немачке као "демилитаризоване и разоружане зоне."
Према протоколу Конференције, требало је да дође и до "потпуног разоружања и демилитаризације Немачке". Немачка индустрија, који се могла користити у војне сврхе, требало је да буде демонтирана, а из Немачке је требало да буду елиминисане и све немачке, војне и паравојне снаге.
Осим тога, у Немачкој је требало да буду укинути сви дискриминаторни закони из нацистичког периода, а свим Немцима који би могли бити одговорни за ратне злочине да се суди пред судом за ратне злочине. Ни то није остварено у потпуности, јер ће се многи високи официри Вермахта касније наћи на истакнутим положајима у НАТО-у и западним обавештајним службама.
Многи високи официри Вермахта након рата су прво служили у војсци Западне Немачке, да би касније дошли и до руководећих положаја НАТО структура у Европи.
Вероватно најпознатији је Адолф Хојзингер, који је за време рата, од 1940. до 1944, био Хитлеров начелник Генералштаба. Запажену улогу је играо у планирању Хитлерових похода на Пољску, Норвешку, Данску и Француску, да би 1961. дошао на место председавајућег у Војном комитету НАТО-а.
Ханс Шпајдел био је један од послератних оснивача Бундесвера и међу кључним фигурама Западне Немачке на почетку Хладног рата. Од 1957. до 1963, био је главнокомандујући копнене војске НАТО-а у централној Европи.
Једна од последњих контроверзних тема на Потсдамској конференцији била је ревизија немачко-совјетско-пољских граница. Пољска је у замену за територије на истоку добила велики део немачке територије на западу и сместа је почела да протерује немачке насељенике. Британци и Американци су се са тим сложили, ограђујући се једино изјавом да "свако премештање становништва треба извршити на хуман начин."
