Суочавање са коренима фашизма: Како су америчке нафтне компаније снабдевале нацистички Луфтвафе

Недавно је италијански архитекта и филмски продуцент Робин Моноти, који живи у Лондону, на друштвеној платформи Икс објавио пост у коме тврди да је године 1933, када је Хитлер преузео власт, америчка компанија "Стандард оил" испоручила немачком Луфтвафеу патенте који су му били потребни за производњу горива за авионе.

Међу људима укљученим у овај посао, наставља Моноти, био је и "водећи фашиста са Волстрита", каснији државни секретар и директор ЦИА Џон Фостер Далс. Сви они су играли важне улоге у неким од кључних америчких инвестиција у нацистичкој Немачкој.

Банкар Џон Рокфелер је умро 1937. године, али су се и после његове смрти наставиле уносне пословне везе САД са Трећим рајхом, односно "коришћење новца од нафте за подмазивање точкова фашизма". Исте године, непосредно након што је избио Шпански грађански рат, компанија "Тексас ко", која се касније прозвала "Тексако", обезбедила је финансијску помоћ Франковим фашистима.

Године 1936. "Тексас ко" и "Стандард оил Калифорнија" основали су "Калифорнија Тексас оил" (касније "Калтек"), како би обезбедили пословне везе "Тексас ко" на Блиском истоку и повезала их са нацистичком Немачком.

Током Другог светског рата компанија "Тексас ко" наставила је да испоручује нафту Немачкој. Године 1938. пословна инвестициона фирма "Хариман" обезбеђивала је снабдевање горивом немачког Луфтвафеа. Године 1939. компаније "Шеврон" и "Тексас ко" основале су компанију "Арамко", која је црпила нафту из Саудијске Арабије и продавала је Немачкој, за потребе немачке ратне машинерије.

Године 1940, у својој пословној згради, ова компанија је обезбедила канцеларије за нацистичког обавештајног официра доктора Герхарта Вестрика. Како тврди Чарлс Хигем, у књизи "Трговина са непријатељем", руководиоци немачке филијале "Стандард оила" били су "истакнуте личности из врха Гестапоа и главни финансијери организације којој је на челу је стајао Хајнрих Химлер, укључујући и главног финансијера Курта фон Шредера".

Слобода на амерички начин: Нацисти у САД марширају, ћути Бела кућа, ћути Израел (ВИДЕО)

Непосредно пре Другог светског рата, Рокфелерова "Чејс бенк" је сарађивала са нацистичком "Шредер банком" како би прикупила 25 милиона долара за немачку ратну економију. Такође, "Чејс бенк" је немачкој влади проследила имена и основне информације о 10.000 симпатизера фашизма у САД.

Током Другог светског рата, Рокфелерова "Чејс бенк" је наставила са радом у Паризу, који су окупирали нацисти, обезбеђујући помоћ немачкој амбасади и њеним предузећима.

Интензивне везе америчких корпорација са Трећим рајхом

Године 1943. Рузвелтова влада је преузела контролу над Рокфелеровим "Арамком". Америчка влада је запленила имовину "Јунион бенкинг", коју су Хариман, Буш и Вокер изградили захваљујући сарадњи са компанијама под контролом нациста. Реч је о деди Џорџа Буша Старијег, сенатору Прескоту Бушу, који је, и према писању британског "Гардијана", био директор и акционар компанија које су профитирале од учешћа у финансирању нацистичке Немачке.

Овај новац је касније враћен и послужио је као почетни капитал за послове Бушових са нафтом.

Али, то је само део интензивних пословних веза америчког корпоративизма са нацистичком Немачком. "Вашигтон пост" је још 1998. писао о везама америчке аутомобилске индустрије, односно компанија "Џенерал моторс" и "Форд" са Трећим рајхом. Заправо, ове две компаније су одиграле кључну улогу у снабдевању Вермахта авионима, тенковима и камионима уочи инвазије на Пољску и Совјетски Савез.

Немачки инжењери и индустријски менаџери су само применили технолошке и функционалне аспекте "фордизма". Фордова серијска производња, са линијама монтаже, имала је велику привлачност за нацисте, нарочито након 1936. године, када је немачки четворогодишњи план обновио интересовање за рационализацију индустријске производње.

Године 1939. ГМ и "Форд" су контролисале 70 одсто немачког тржишта аутомобила у тренутку избијања рата и убрзо су постале главни добављачи ратног материјала за немачку армију.

Америчке корпорације су касније скривале или умањивале своје везе са нацистичком Немачком.

Како је рекла истраживач Миријам Клејман, када је реч о индустријалцу Хенрију Форду, обичан Американац помисли на бејзбол или питу од јабука, али Хитлер се дивио Форду и држао је његов портрет у природној величини у својој канцеларији у Минхену. Дивљење је било обострано.

Када су амерички војници извршили инвазију у Нормандији, у јуну 1944, били су изненађени када су видели да истим џиповима и камоинима опремљени и немачки војници, које су производили исти произвођачи – "Форд" и "Опел" – јер је овај последњи у почетку био само филијала ГМ.

Леонид Савин: Фашизам и социјалдемократија у САД и Европи нису антиподи већ близанци

На церемонији у Дирборну у Мичигену, Хенрију Форду је уручен Велики крст немачког орла за његов 75. рођендан. Форд је био први амерички добитник овог ордена, почасти коју је 1937. године установио Адолф Хитлер.

Историчар Стивен Вотс је забележио да је Хитлер дубоко поштовао Форда и да је и "фолксваген", чувени "народни аутомобил", пројектован по узору на Фордов модел Т.

Америчка аутомобилска индустрија обично се називала "арсеналом демократије", али с једнаким правом могла би да се назове и "арсеналом фашизма".