Свет
Британски обавештајац: Прави циљ израелске владе није да уништи Хамас већ да протера све Палестинце
Уколико убиство Ханијеа није довољно да Израел увуче САД у велики рат на Блиском истоку, Нетанјаху увек може да изазове још већу провокацију, тврди Алистер Крук
Иако посматрачи ван Израела гледају на Израелце као јединствене, то у стварности није тако, јер, осим поделе на ционисте и правоверне Јевреје, постоји још читав низ подела, од којих су неке егзистенцијалне, пише бивши британски дипломата и обавештајац Алистер Крук за сајт "Фонд стратешке културе".
Постоје различити облици ционизма. Бенјамин Нетанјаху је ревизионистички циониста, односно следбеник идеја Владимира Јаботинског. Ревизионистички ционизам је поларна супротност културном ционизму Светског јеврејског конгреса.
Као младић, Нетанјаху се залагао за протеривање свих Арапа, тражећи да се "држава Израел простире од Нила до Еуфрата". Међутим, током 16 година на функцији премијера, Нетанјаху је доживљаван као "умерен"; постао је прагматичнији, али и даље превртљив. Можда се једноставно прилагодио времену, или је практиковао Штраусову "двоструку истину".
То је пракса којој је Лео Штраус подучавао своје следбенике у САД као једином средству за очување "правог јудаизма" унутар свеобухватног "либерално-европског", углавном ашкенаског етоса. Штраусов "езотеризам" је преузет од Мајмонида, старијег јеврејског мистика. У овој пракси се споља исповеда "световна ствар", док се изнутра негује потпуно супротан, езотеричан поглед на свет.
Ревизионистички ционисти укључују и Менахема Бегина и Аријела Шарона, који су учествовали у Накби - масовном протеривању Палестинаца 1948. године. Нетанјаху припада овој струји, као и доминантна фракција у Вашингтону.
Циљ Нетанјахуове владе је протеривање Палестинаца из Палестине
У почетку, Вашингтон је реаговао потпуном подршком Израелу и ставио је вето на различите резолуције Савета безбедности УН о прекиду ватре. У очима америчког естаблишмента било би незамисливо да не подржи Израел. Израелске оружане снаге се у Вашингтону сматрају за једну од темељних структура које подржавају крхку грану на којој почива америчка хегемонија, примећује Крук.
"Обични" Американци су, међутим, гледали ужасе геноцида на својим мобилним телефонима. Демократска странка је почела да се дели. Актери у позадини почели су да врше притисак на израелски ратни кабинет да преговара о ослобађању талаца и закључи прекид ватре у Гази, надајући се повратку на статус пре рата.
Али Нетанјахуова влада је, на стотину различитих начина рекла не, играјући без стида на трауме својих грађана од 7. октобра.
Вашингтон је са закашњењем схватио да је 7. октобар био само изговор за следбенике Јаботинског да ураде оно што су одувек желели: да протерају Палестинце из Палестине, сматра Крук. Они не би оклевали ни од тога да увуку САД у широки регионални рат, ако Бела кућа покуша да заустави прогон Палестинаца.
Ипак, упркос апсолутној подршци коју Израел ужива у Вашингтону, изгледа да је владајућа класа одлучила да се ултиматум "ревизионистичке стратегије" више не може толерисати. Америчка мека моћ широм света је у колапсу, тврди Крук. Свако ко је посматрао догађаје могао је да схвати да убијање више од 40.000 невиних људи нема никакве везе са елиминацијом Хамаса.
Пуч без испаљеног метка
Споразум који је постигнут на почетку владе између Нетаnjахуа и Итамара Бен Гвира предвиђао је да Гвир буде на челу аутономних оружаних снага на Западној обали. Њему је поверена не само национална полиција, већ и гранична полиција, која је до тада била у надлежности Министарства одбране.
Такође, споразум је предвиђао стварање велике Националне гарде и појачано присуство резервних трупа у оквиру граничне полиције.
Бен Гвир је каханиста, што значи ученик рабина Меира Каханеа, који захтева протеривање палестинских арапских држављана из Израела и окупираних територија и успостављање теократије. Он и не крије да жели да искористи граничну полицију за протеривање палестинског становништва, било муслиманског било хришћанског.
Званичне снаге Бен Гвира представљају његову "приватну војску", каже британски обавештајац. Осим тога, он ужива оданост стотина хиљада насељеника са Западне обале, над којима радикални рабин Дов Лиор и његова група утицајних радикалних рабина, следбеника Јаботинског, имају потпуну контролу.
О забринутости израелске војске због постојања ове "приватне војске", сведочи и упозорење бившег премијера Ехуда Барака да се под окриљем рата у Израелу дешава "уставни пуч без испаљеног метка".
"Ако се овај пуч не заустави," рекао је Барак, "он ће, за само неколико недеља, претворити Израел у диктатуру. Нетанјаху и његова влада убијају демократију. Једини начин да се спречи диктатура је заустављање читаве земље кроз широку, ненасилну грађанску непослушност, све док ова влада не падне."
Израелске оружане снаге сада желе да се склопи споразум о прекиду ватре и о таоцима, додаје Крук. Али друга страна полази од супротне премисе: уколико убиство Ханијеа није довољно да Израел увуче САД у велики рат на Блиском истоку, Нетанјаху увек може да изазове већу провокацију.
Америка је заробљена, закључује британски обавештајац, моћници због тога нису срећни, али су немоћни.
