Италијански геополитичар: Да ли је могућ исламски фронт против Израела?

Дошли смо до историјског тренутка када се исламски народи поново окупљају у "светом рату против Израела", а овај рат ће се водити на много вишем нивоу, јер је Турска измешала све карте на столу, пише италијански геополитичар Лоренцо Марија Паћини за сајт "Фонд стратешке културе".

Влада Анкаре је недавно поднела захтев за чланство у БРИКС-у, а потом је предложила оснивање исламског савеза за борбу против Израела, наставља Паћини.

Турска је сунитска земља, а сунитима припада огромна већина исламског света. Шиити чине између 10 и 15 одсто муслимана, углавном концентрисаних у земљама Персијског залива, највећим делом у Ирану.

Подела између шиита и сунита има дугу историју и с временом је постајала све јасније дефинисана. Овде се ради се и о духовном и о политичком ауторитету.

Турска има довољно разлога да се окрене против Запада, који је раније ограничавао европску експанзију Османског царства. Запад се на много начина умешао у догађаје у Турској и током 20. века, покушавајући да од ње направи марионетску земљу Британије, а касније САД.

Наш избор

Између БРИКС-а и НАТО-а: Шта се крије иза геополитичког заокрета Турске

На другој страни је Иран. Почев од исламске револуције, Иран је показао намеру да ослободи Палестину од окупације ционистичких снага, примећује Паћини. Постепено је успостављен фронт отпора. Из тога разлога је произраелски амерички председник Доналд Трамп наложио убиство иранског генерала Касема Сулеманија.

Нећемо дуго чекати на већ најављену иранску одмазду, предвиђа Паћини. Иранци су веома стрпљиви и прецизни стратези. Не би нас чудило, додаје италијански геополитичар, да је турски предлог за антизраелски савез настао на иницијативу Ирана, а то је линија коју Техеран следи још од времена Хоменија.

Кључна улога Турске

Турска се придружила НАТО-у 1952. године и отада игра веома важну стратешку улогу за Атлантски савез у контроли Средоземног мора и уопште у приступу Истоку. Међутим, Турска је увек играла двоструку игру између Запада и Истока.

Турска има једну од највећих армија на свету, а позиционирана је у географски неопходној области за везе између Запада и Истока. Стратешки, Турска се не може занемарити, и то је НАТО-у добро познато. Турска која жели исламски војни савез против Израела била би ван контроле Англосаксонаца и могла би да делује независно и у европском контексту.

Са дипломатске тачке, Турска би се могла да игра улогу моста између НАТО-а и БРИКС-а, и да отвори нову еру међународних односа. НАТО је и даље војна алијанса, али мора да се понаша другачије ако жели да преживи. Турска би могла да зада фатални ударац атлантизму, сматра Паћини.

Турска ће на концу морати да направи избор између ислама и Запада. Ердоганов предлог се може разматрати и као афирмација Турске у односу на исламски свет.

Борба за ослобођење Палестине

За разлику од Турске и других земаља са исламском већином, Исламска Република Иран је задржала доследан став према борби против Израела и САД, које је Хоменини прозвао "Великим Сатаном".

Дух револуције коју је покренуо ајатолах Рухолах Хомеини се није променио. Иран у муслиманском свету данас представља модел успеха, аутономије и независности. Ова доследна позиција учинила је Иран глобалном референтном тачком за борбу против ционизма и против окупације Палестина.

Леонид Савин: Ко су стварни актери блискоисточног конфликта

Овде су значајна и есхатолошка питања. За ислам, као и за хришћанство, Јерусалим је "свети град", који игра централну улогу на "крају времена". Борба за Јерусалим вековима је била узрок крвавих ратова, а у 20. веку је дошло до драматичног преокрета са појавом државе Израел, која је окупирала свету земљу, Палестину.

Вековима се три велике монотеистичке религије успевале да одрже Јерусалим као верску престоницу све три деноминације. У ствари, овде се мешају и етнички и верски проблеми, јер су Палестинци, које Израел покушава да уништи, у етничком смислу Арапи.

Одлука да се води џихад против Израела је у складу са есхатолошким испуњењем Светог писма.

На концу, пита се италијански геополитичар, да ли постоји страх од оживљавања Османског царства? Ердоганова одлучност, недовршени историјски процеси, есхатолошка димензија сукоба у Палестини и појава мултиполарног света тек треба да пронађу равнотежу и обликују нове ентитете, који ће карактерисати непосредну будућност, закључује Паћини.