РТ Балкан анализа: Завршни чин прогона Украјинске православне цркве

Претреси цркава и манастира Украјинске православне цркве, привођење свештеника, увођење санкција митрополитима и свештенству, све то је само декор за политичку позорницу на којој је председник Украјине Владимир Зеленски најавио усвајање закона којим ће бити забрањене све верске организације "повезане са центрима моћи у Русији".

Тиме је најављено да ће Украјинска православна црква, једина канонска помесна црква на територији ове земље, практично бити укинута због својих веза са Московском патријаршијом.

Није помогло ни то што је поглавар УПЦ митрополит кијевски Онуфрије осудио "руску агресију на нашу земљу", што се на богослужењима не помиње име патријарха московског и све Русије Кирила, што је на Сабору УПЦ у мају украјинска црква прогласила независност од Москве.

Не види се било каква могућност да се између Украјине каква је данас и УПЦ нађе неки простор слободе и људских права који би држава дозволила верницима Украјинске православне цркве, каже за РТ Балкан протојереј Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета у Фочи.

"Бојим се да када се једног дана смире ратна дејства, тамо где се повуче граница између Русије и Украјине, с једне стране, руске, биће потпуно интегрисана Московска патријаршија, а тамо где у ма ком обиму остане Украјина, врло снажно, репресивно и брзо елиминисаће Украјинску православну цркву. Ликвидираће је најпре правно, а онда одузимањем храмова и прогоном свештеника, елиминисаће нажалост УПЦ која ће остати сведена на прогоњену цркву катакомбног статуса", сматра протојереј Дарко Ђого.

На страни насилника

Амерички новинар Такер Карлсон, у својој недавној емисији на Фокс телевизији, приметио је да нико од америчких политичара, ни демократа ни републиканаца, који су, како је навео, политичку кампању изградили делом на томе што су хришћани и бране хришћанске вредности, није осудио насиље над црквом у Украјини које спроводи Зеленски. "Он није Џорџ Вашингтон, он је Лењин", констатовао је Карлсон.

Опаски америчког новинара треба додати да се осуде, или макар позиви на смиривање ситуације, нису чули ни од једне велике невладине организације која се бави заштитом људских права, што и није толико неочекивано, али и ни од једне помесне православне црква, осим руске.

"Не чуди ме недостатак реакција од стране оних помесних православних цркава, пре свега хеленофоних, везаних за Цариградску патријаршију, зато што су и приликом стварања расколничке структуре зване Православна црква Украјине, чеда Фанара и политичког утицаја Запада, игнорисани вишедеценијски прогони и биланс насиља који је био усмерен према Украјинској православној цркви. Таквим чином грчке цркве и Фанар су се сврстале на страну насилника и репресије која је већ тада била не инцидентна, него саставни део живота Украјинске православне цркве", наглашава Ђого.

Он каже да данас сведочимо ескалацији насиља које је било свакодневица од 2014. године, а да сада власт више није та која инструментализује насилнике него је сама постала насилна.

"Заборавља се да је Фанар, када је организовао ову структуру коју је у међувремену признао, најавио да УПЦ, канонска православна црква, неће имати право да из њихове перспективе постоји на територији Украјине. Цариград је, дакле, још пре две године делегитимисао постојање УПЦ", истиче Ђого.

Што се тиче других помесних цркава, он наводи да не верује да је ту у питању недостатак емпатије, напротив, ствар је у тренутном положају УПЦ.

"Доста помесних цркава и даље је збуњено канонским статусом Украјинске православне цркве. Та изјава саме УПЦ којом су практично једногласно прогласили неку врсту аутокефалије у односу на Москву је код доста људи изазвала недоумице какву линију црквеног постављања тренутно УПЦ води", истиче Ђого.

Аутономија по мери Москве: самоуправа на корак до аутокефалности

Одвајање од Москве и отворена подршка Украјини, њеном народу, војсци, коју јавно исказује УПЦ нису ни за милиметар променили њену перцепцију код украјинских властодржаца који је сматрају "ћелијом руског света".

"Новонастали шовинистички наративи су израсли на потреби за потпуном елиминацијом сопствене прошлости, сопственог идентитета и свих носилаца тог идентитета. Да ли сте ви прогласили независност од Москве или нисте, то једном украјинском шовинисти ништа не значи, он ће вас посматрати и даље као експонента Москве као неког ко није у стању да мрзи Москву, па му самим тим нема места у украјинском друштву", наводи Ђого.

Сви ранији покушаји да се нађе заједнички језик и компромис између УПЦ и десног спектра украјинског друштва, које је у међувремену постало целина украјинског друштва, нису уродили плодом, истиче наш саговорник.

"Украјинизација је у самој УПЦ трајала дуго и била прилично темељна и пре ескалације сукоба, чак и пре 2014. УПЦ је настојала да сигнализује лојалност Украјини, свој патриотски карактер. Московска патријаршија је направила компромис самим тим што је УПЦ 1993. године дала не само аутономију него и самоуправу, која је готово па стање аутокефалије, осим обавезе да избор поглавара УПЦ потврди руски патријарх", напомиње Ђого.

Украјинска православна црква имала је једну врсту асиметричне власти, додаје Ђого, митрополит кијевски је учествовао у животу и одлучивању руске цркве, док сама РПЦ сходно сопственом уставу и статусу који је доделила УПЦ није имала право да се меша у унутрашње ствари украјинске цркве.

"Москва је направила максимум компромиса који може да уради. Унела је Украјинску православну цркву без додатка Московска патријаршија у сопствени устав. Од 1993. до 2014. је трајао покушај проналажења простора за канонску УПЦ у новоформираној Украјини. Али, нисте морали да будете неки нарочит пророк да видите већ 2012. или 2013. да та врста компромиса неће задовољити друштво које се нагло шовинизовало и насилно кидало све везе са Москвом", каже Ђого.

Аутокефалност по мери Фанара: мање од аутономије

Осим УПЦ, коју једину признају све остале помесне цркве а чији је канонски статус тренутно нејасан, у Украјини постоје православне структуре које је организовао Фанар и чији је канонски статус наизглед права енигма.

Од неколико православних структура у расколу, 2019. године настала је Православна црква Украјине којој је "Томос о аутокефалности" дао васељенски патријарх Вартоломеј. Осим што су буру међу помесним црквама изазвале полемике око тога да ли је Цариград имао право да интервенише на канонској територији Москве, како су расколници примљени у окриље цркве и да ли је васељенски патријарх себи почео да приписује прерогативе "првог без једнаких", и сам документ завређује пажњу.

Аутокефалност, која подразумева потпуну самосталност једне цркве оличену највише у томе што сама бира своје поглаваре, ПЦУ је добила само у наслову документа који је потписао цариградски патријарх. Из самог текста "Томоса" јасно је да је у питању аутономија под окриљем Цариграда. И то много мања него што је она коју је Москва 1993. доделила УПЦ.

"Унутар тог томоса су уписани садржаји који не одговарају ономе што тамо стоји. Речено је да је дата аутокефалија, а у опису се види да је то чак и мање од аутономије. Тај лажно аутокефални митрополит мора да тражи мишљење из Фанара за важне ствари, одазваће се сваки пут кад му се нешто буде тражило, његова територија је само територија Украјине, што значи да вишемилионска украјинска дијаспора треба да припадне Фанару", наглашава Ђого.

Како додаје, то, свакако, није случајно урађено.

"Тиме је направљена замка да свака помесна православна црква која буде признала статус те расколничке структуре истовремено признаје и могућност Фанару да сада редефинише теолошке појмове и канонско-правне појмове и црквене статусе било које помесне цркве. То је управо разлог зашто су само грчке цркве прихватиле ПЦУ, баш зато што су само оне спремне да дају Фанара ту врсту овлашћења. Сви се плаше да би прихвативши Фанар као једну врсту Ватикана, ако се сагласе с тим у случају Украјине, прихватили би ту врсту овлашћења увек. Због тога, на пример, Румунска православна црква, која је у геополитичком смислу такође наслоњена на Брисел, није прихватила томос", истиче Ђого.