Америчке депеше: Русија ће бити приморана да интервенише у Украјини

Запад је добро знао и био више него довољно упознат са ставом Русије по питању проширења НАТО- а на исток Европе, нарочито по питању украјинског чланства, и могућим последицама уколико се таква политика настави.

То показују не само америчке дипломатске депеше које је објавио "Викиликс", већ и званичне изјаве руских државника на које се подсећа у тексту на порталу Америчког комитета за америчко-руску сарадњу (АЦУРА).

На то да је "црвена линија" за Русију Украјина и да би са даљим инсистирањем на њеним НАТО интеграцијама Русија била сатерана у ћошак и приморана да реагује, америчка администрација упозоравана је у дипломатским депешама, а о руском противљењу ширењу Северноатлантске алијансе и о оправданости таквог става говорили су не само представници политичког естаблишмента у Русији, већ и руски либерални политичари и интелектуалци, различити стручњаци, НАТО савезници.

О томе колико је за Москву то неуралгична тачка, писале су и саме западне дипломате, међу њима и некадашњи амбасадор САД у Русији Вилијам Бернс, данас директор ЦИА.

Устаљени наратив Запада да је покретање војне операције у Украјини производ империјалистичких тежњи руског председника Владимира Путина, а да је ширење НАТО-а до самих граница Руске федерације само лажни изговор, показује, уствари, да Запад ни данас не жели да уважи захтеве светске војне силе када је у питању њена безбедност и стратешки положај у Европи.

Бомбардовање Југославије и крај руских нада

Русија је била спремна на дијалог, па и на сарадњу са Северноатлантском алијансом, али ни то није било довољно да се њени захтеви уваже.

Није само империјалистички настројени Путин, како га етикетирају западни медији, упозоравао на опасност за Русију од НАТО аспирација. Прозападно орјентисани руски председник Борис Јељцин, којем исти медији често додељују ту титулу, такође је тадашњем америчком председнику Билу Клинтону јасно ставио до знања да ће, уколико наставе са кршењем усменог договора да се НАТО неће ширити на исток Старог континента, то бити схваћено као "понижавање Русије", сејање семена неповерења и стварање нове поделе у Европи.   

Почетак новог миленијума донео је уверење да су руске наде и планови из раних деведесетих година прошлог века мртви: после првог круга проширења Северноатлантске алијансе уследило је бомбардовање Југославије 1999. године без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

У руској националној стратегији безбедности из 2000. године упозорава се да НАТО употребљава силу ван својих граница и да би то могло да поремети читаву стратешку безбедносну ситуацију, а стручњаци за "Вашингтон пост" у то време упозоравају да уколико Алијанса настави да се шири, то би могло да створи основу да нападну и саму Русију.

Испружена рука

Прве године владавине Владимира Путина обележили су покушаји да се поправе односи са САД и успостави сарадња са НАТО-ом.

Иако је руски председник наставио да упозорава на забринутост Русије уколико НАТО настави да се шири на исток, у овом периоду Москва је потписала споразум о ограничавању стратешког нуклеарног наоружања "Старт 2", Русија је добила консултантску улогу у Северноатлантској алијанси, а у руској јавности је чак провејавала идеја о прикључивању Русије НАТО-у, на шта је део опозиције бурно реаговао.

Према депеши из априла 2002. године коју је објавио "Викиликс" италијански председник Силвио Берлускони писао је америчком колеги Џорџу Бушу да треба да помогне Путину да изгради позитивно јавно мњење у Русији по питању проширења НАТО-а.

Сам Путин изјавио да је питање проширења без претходног споразума Русије и НАТО-а за њега политички немогуће.

У другој депеши високо рангирани амерички дипломата својој влади предлаже да организује самит Русије и НАТО и помогну Путину да омекша опозицију у Русији према проширењу Алијансе. То је и последњи пут да се у депешама које је објавио "Викиликс" помиње било каква отвореност Русије по питању проширења, наводи се у тексту.

Једногласно против

Средином 2000-тих односи Русије и САД настављају да иду силазном путањом, а у депеши из 2007. године цитира се оцена председник фондације Нова Евроазија Андреја Кортунова да је америчко повлачење из Споразума о антибалистичким ракетама (АБМ) и даље ширење НАТО-а коначно развејало све Путинове наде.

Уследила су гласна упозорења, већином западних савезника, о проширењу Северноатлантске алијансе, нарочито на Украјину и Грузију.

Политички саветник тадашњег француског председника упозорава да је пријем Украјине у НАТО веома осетљиво питање за Москву, наводи се у депеши из 2005, док немачки саветник за безбедност описује да је Грузија "велика буба на крзну медведа, док је Украјина нераскидиво везана са Русијом, још од времена Владимира Кијевског и 988. године". У депеши из 2008. године преноси се став Италије да је забринута да би примање Грузије у НАТО могло да испровоцира Русију, док норвешки министар спољних послова исте године наводи да се противи мешању Русије у одлуке НАТО-а, али и разуме забринутост Москве у вези са проширењем, па би Алијанса требало да ради на нормализацији односа са Русијом.

Противљење проширењу НАТО-а на исток, нарочито у Украјину и Грузију, једно је од "малобројних безбедносних питања по којем постоји готово потпуни консензус међу руским политичарима, стручњацима и заинтересованој јавности", пише тадашњи амерички амбасадор у Москви Вилијам Бернс у депеши из марта 2008. године.

Бернс је годину дана раније известио своју владу да проширење Северноатлантске алијансе и америчко размештање противракетног наоружања код Руса изазива страх од окруживања са свих страна.

Исте године он преноси став појединих руских интелектуалаца да је јачање односа Русије и Кине већином изазвала лоша политика САД према Москви и да они сматрају да је руско-кинески савез неодржив "осим уколико се настави са проширењем НАТО-а што ће још више зближити Русију и Кину".  

Директна претња

Објављене депеше показују да су руски званичници изнова и изнова упозоравали државнике из САД на проблематичност проширења Северноатлантске алијансе, нарочито на Грузију и Украјину.

Заменик министра спољних послова Григориј Карасин, извештава се у депеши из марта 2008, истакао је да политичке елите чврсто верују да је приступање две суседне земље НАТО-у "директна претња Русији".

"Будућност ће зависити од тога који стратешки избор ће направити Вашингтон у томе са каквом Русијом жели да се носи: Русијом која је стабилна и спремна да мирно разматра отворена питања са САД, ЕУ и Кином, или оном која је дубоко забринута и испуњена нервозом", наводе се Карасинове речи у депеши од пре безмало 15 година.

Најмање осам депеша из периода 2007-2008. година преноси ставове тадашњег и садашњег руског министра спољних послова Сергеја Лаврова по питању проширења НАТО-а на исток. Америчке дипломате забележиће тада да би Русија могла и да конкретно одговори на овакве претензије алијансе.

Бернс је пренео Лавровљев став да недавне војне активности у НАТО земљама треба да буду процењене не само кроз исказане намере већ и кроз потенцијал који носе. Лавров је тада упозорио да би пријем Украјине у НАТО значајно искомпликовао руско-украјинске вишеслојне односе и натерао Москву да предузме одговарајуће мере.

"Иако је руско противљење првој рунди проширења НАТО-а средином деведесетих било јако, Русија се сада осећа спремном да силовитије одговори на оно што сматра акцијама усмереним против њених националних интереса", закључио је Бернс у једној од депеша из тог времена.

Подсећа се и на оштар говор руског председника Путина на Минхенској безбедносној конференцији 2007. године у којем је јачање НАТО-а сагледано као део шире дестабилишуће политике САД која жели да се наметне као једина светска сила.

И у депеши из 2008. америчка амбасада извештава власти код куће да је на двосатном састанку са немачком канцеларком Ангелом Меркел Путин изразио снажно неслагање са НАТО интеграцијама Грузије и Украјине.

Одлука са којом Русија не жели да буде суочена

И са доласком Дмитрија Медведева на место председника Русије, ништа се није променило у позицији по питању НАТО-а, иако је Медведев перципиран у западној јавности као неко ко ће "демократизовати" Русију и повећати могућност за унапређење односа Русије и САД, истиче се у тексту.

Током прве посете Западној Европи, Медведев је Меркеловој поновио много пута понављани руски став о противљењу проширењу НАТО-а.

Група америчких конгресмена на састанку са делом руских либералних интелектуалаца и стручњака у јануару 2009. у Москви сазнаје да су они незадовољни политиком америчке владе и да је упорно инсистирање на плановима о ширењу НАТО-а на Грузију и Украјину "довело на власт мрзитеље Америке и дало им оправдање да маштају о тврђави Русији".

Осим Бернса, већина америчких дипломата занемаривала је захтеве Русије у погледу НАТО-а описујући их као "већ виђене", "предвидиве", "ништа ново". Чак је и норвешки суздржани позив на разумевање руских захтева, описан као држање стране Русима.

У дипломатским депешама преношени су и ставови званичника Кремља, НАТО савезника, стручњака и аналитичара да ће НАТО интеграције изазвати потресе и у самој Украјини и довести до великих подела у земљи.

"Стручњаци су нам рекли да је Русија посебно забринута у вези са снажним поделама у Украјини око чланства у НАТО-у, где се већина етничке руске заједнице противи чланству, брину да би то могло да изазове поделе, које би укључивале насиље или у најгорем случају грађански рат. Русија би тада морала да одлучи да ли да интервенише, одлука са којом Русија не жели да буде суочена", пише Бернс из америчке амбасаде у фебруару 2008.

Оружје, базе, обуке – упркос свему

Упркос јасним упозорењима, од непромењеног и веома распрострањеног руског става по питању ширења НАТО-а, а онда, када се видело да са друге стране немају саговорника који би те захтеве размотрио, а камоли уважио, и до стављања до знања да ће Руси бити принуђени да предузму одређене мере, сарадња Украјине са НАТО-ом се продубљивала.

До почетка руске војне операције, Украјина је била домаћин западним трупама у својим војним базама, њени војници пролазили су НАТО обуку, била је планирана изградња две нове морнаричке базе алијансе у Украјини, а земља је примила и огромну америчку војну помоћ укључујући и офанзивно наоружање, подсећа се у тексту.

Три месеца пре него што је руска војска прешла границе Украјине, Кијев и Вашингтон потписали су Споразум о стратешком партнерству којим је продубљена сарадња у области безбедности и подржане украјинске евроатлантске интеграције.

"Америчка администрација наставила је са својом политиком упркос томе што је годинама била упозоравана да ће она довести до нарастања руског национализма, стварања Москве која је више непријатељска, нестабилности, па чак и грађанског рата у Украјини и могуће руске војне интервенције. Све се то и догодило", истиче се у тексту.