Педесет година након рата у Вијетнаму: Вашингтон наставља да се меша у ратове које не разуме

Након што је Вијетнам постао једно од попришта Хладног рата, САД су одлучиле да војно интервенишу како би се супротставиле ширењу комунизма у југоисточној Азији. Према плану Вашингтона, Вијетнам је морао да остане у западној сфери утицаја, а као оправдање за своју војну интервенцију Америка је навела да тиме штити демократију.

Иако је у почетку оклевала да отворено уђе у сукоб, Америка 1965. мења стратегију и почиње војно ангажовање у Вијетнаму. Вашингтон је до тада у Вијетнам слао само војне залихе и око 900 људи за обуку војника. Након инцидента у Тонкинском заливу 1964. године, који је остао контроверзан до данас, америчко учешће је постало знатно озбиљније.

На свом врхунцу 1969. године, америчка интервенција у Вијетнаму је укључивала више од 540.000 војника на терену.

Велика војна операција која је трајала од 1965. до 1968, током које су САД бациле 864.000 тона бомби на Северни Вијетнам, завршена је поразом. Изненађујућа офанзива Тет коју је покренуо Северни Вијетнам је озбиљно оштетила инфраструктуру Јужног Вијетнама и нарушила репутацију САД као савезника од поверења.

Крајем 1960-их становништво САД се уморило од рата у Вијетнаму. Широм земље све више су организовани антиратни протести. Тадашњи амерички председник Ричард Никсон водио је кампању 1968. уз обећање да ће "мир и част окончати рат у Вијетнаму". Тако је Никсон покушао да купи време да се Јужни Вијетнамци наоружају како би могли да бране своје позиције. 

Међутим, сви амерички "ратови за демократију" повезани су са изборима у САД. Никсон није успео да договори мир. У преговоре је послао тадашњег саветника за националну безбедност Хенрија Кисинџера.

Кисинџер није сматрао да је Јужни Вијетнам важан сам по себи, али је сматрао да је неопходно подржати ту земљу да би САД задржала свој статус светске силе. Био је уверен да, ако САД једноставно одбаце Сајгон, нико од савезника више никада неће веровати Вашингтону.

Северновијетнамски изасланик у преговорима био је Ле Ђуц Тхо, који је своју каријеру започео као револуционар са 16 година, а био је и један од оснивача Индокинеске комунистичке партије 1930. године. Французи су га два пута затварали, па је неколико година провео у веома тешким условима, али је наставио да ради на поновном уједињењу своје земље. За Кисинџера, он је био фанатик.

У преговорима је учествовао и председник Јужног Вијетнама Нгуен Ван Тхиеу. Био је председник те земље од 1965. године, али је познато да је затварао очи пред корупцијом и сам учествовао у њој.

Како наводи "РТ интернешнел", још један пример америчке спољне политике је прилично добро сажет цитатом о Тхиеу: "Он може бити копиле, али он је наше копиле". Колико је прича о преговорима била цинична говори податак да Нгуиен никада није имао прилику ни да седне за преговарачки сто, већ су то чинили Кисинџер и Ле Ђуц Тхо.

Између 1969. и 1973. Хенри Кисинџер и Ле Ђуц Тхо су се срели више од 15 пута у Паризу. Две стране су завршиле преговоре о потпуном повлачењу САД и ослобађању свих ратних заробљеника у Северном Вијетнаму. 

Мировни уговор је потписан 27. јануара 1973. године у Паризу. Међутим, примирје су прекршиле обе вијетнамске стране у року од 24 сата. Две године касније, 30. априла 1975, Сајгон је пао под комунистички Северни Вијетнам и то је означило дефинитивно и потпуно повлачење САД. Председник Јужног Вијетнама Нгујен Ван Тијеу је одржао завршни говор окривљујући Вашингтон да није одржао своју реч да ће бити уз свог савезника, а затим је побегао на Тајван.

Свака сличност са дешавањима у Авганистану је случајна, наводи иронично "РТ интернешнел". САД и Талибани су потписали споразум о америчком повлачењу из Авганистана. Прекид ватре је скоро одмах прекинут,а две године касније, Кабул је пао у руке Талибана.

Занимљиво је да пропагандна машина још увек каже да САД нису изгубиле Вијетнамски рат, него га је изгубио Јужни Вијетнам. Чак ни Википедија не помиње да је то био амерички пораз, него је то је било једноставно "повлачење" америчких трупа.

Јасно је да се двадесетогодишњи сукоб у Вијетнаму никада није односио на ширење комунизма у свету, нити на наводну одбрану демократије, како је то тврдио Вашингтон.

"Погрешили смо, направили смо страшну грешку. Дугујемо будућим генерацијама објашњење зашто", навео је у својим мемоарима Роберт Мекнамара, некадашњи министар одбране САД говорећи о умешаности Америке у рат у Вијетнаму.

Али пропагандна машина добро функционише, пише "РТ интернешнел", јер Кисинџер ће остати упамћен као добитник Нобелове награде за мир због споразума из 1973. године, а северновијетнамски револуционар Ле Ђуц Тхо је ту награду одбио.