Либерализам је нека врста болести, која захвата читаве народе, јер им одузима способност историјског сећања. Односно, либерализам мења и преобликује историјску свест народа у атлантистичком кључу, према потребама својих англоамеричких господара, све до потпуне историјске амнезије.
Немачки публициста Милер Ван ден Брук је, у серији чланака из 20-их година прошлог века, упозоравао да ће народ који усвоји и асимилује либерализам умрети за неколико деценија, јер ће изгубити своју органску снагу, своју виталност.
Либерализам није менталитет него пре болест, каже савремени белгијски геополитичар Роберт Стојкер, и додаје: "Либерализам и модернизам су сродни зато што одбијају да прихвате било шта трајно; све постоје ствар политичке моде."
Уосталом, постоји, тврди Стојкерс, етимолошка веза између "модернизма" и моде, термин која долази од француске речи mode (енглески fashion), која је увек нешто пролазно, нешто што може бити промењено по вољи.
Пример тога је савремени Јапан, тврди јапански политиколог Казухиро Хајашида на сајту "Мултиполар прес". Тренутни антируски дискурс у Јапану, наставља Хајашида, представља нешто много више од пуког израза дипломатског позиционирања – "То је источноазијска манифестација онога што је Дарја Дугина назвала болешћу модерности", уочава јапански политиколог.
Савремени антируски дискурс у Јапану одражава дубљи цивилизацијски раскид, обликован атлантистичким утицајем и историјском амнезијом, каже Хајашида.
Спољна посуда Јапана је остала нетакнута, али је њен садржај замењен
Јапан је неколико пута ратовао са Русијом, али у њему никад није било русофобије. Русофобија је кроз историју постојала у Северној и Западној Европи и у Америци, у протестантским и католичким земљама, и нигде више.
Сада је то постало ствар "политичке моде" и у савременом (модерном) Јапану, иза које стоји "англоамерички поморски поредак" и који своди Јапан на пуки механизам или објекат сопствене геополитике.
Или, како то каже јапански аутор: англоамерички империјализам је изнутра растворио историјску осу Јапана и претворио историјску улогу ове земље на улогу једног од периферних механизма спровођења сопствених геополитичких интереса.
Користећи језик француског мислиоца Ренеа Генона, можемо да кажемо да то политичку имплементацију "владавине квантитета". Баш као што модерност своди квалитативне разлике на квантитативну униформност, англоамерички поморски поредак је свео цивилизацијску јединственост Јапана на хомогенизоване атлантистичке вредности.
Спољна посуда Јапана је, притом, остала нетакнута, уочава Хајашида, али је његова унутрашња супстанца замењена сасвим другачијом, новом.
Свака цивилизација има право да дише свој ваздух
Дарја Дугина је тврдила да свака цивилизација има право да дише свој ваздух и да се уздиже и опада према свом ритму. Међутим, савремени Јапан је тај ритам запечатио сопственим рукама.
Унутар Јапана, антируско расположење се данас често представља као природна историјска емоција. У стварности, оно поседује исту структуру коју је Дарја Дугина анализирала као "учтиву доминацију у име прогреса".
Рене Генон је то називао контраиницијацијом или контратрадицијом. Контратрадиција је операција којом се имитира аутентична традиција док се њене вредности обрћу изнутра.
Управо се то дешава у данашњем јапанском антируском дискурсу. Антируски наративи се намећу споља и представљају као сопствена историјска свест Јапана, чиме се перцепција преокреће изнутра.
Кратки осврт на историју односа Јапана и Русије 20. века
Руско-јапански споразуми из 1907, 1910, 1912. и 1916. године разоткривају ову суштинску обману, додаје јапански политиколог. Јапан и Русија нису били суштински историјски непријатељи чак ни почетком 20. века.
Након Руско-јапанског рата, кроз преговоре о Манџурији, Унутрашњој Монголији и Кини, две силе су се приближиле позицији са које су могле заједнички управљати поретком на Далеком истоку.
Четврта руско-јапанска конвенција и њени тајни споразуми доказују да су обе земље биле на путу да досегну фазу консултација и сарадње. То је било много више од привременог примирја. То је био доказ да је мултиполарни поредак у Источној Азији заиста постојао као стварна историјска могућност, каже Хајашида.
Ако би Јапан и Русија поново могли да сарађују на Далеком истоку и ограниче мешање трећих страна у континенталној Евроазији, англо-амерички поморски поредак би изгубио своје тобожње право на интервенције у Источној Азији.
Раније је то било могуће.
Руско-јапанска сарадња представљала је ситуацију у којој је Јапан одржавао сопствени цивилизацијски центар гравитације путем сарадње са континенталним поретком.
Пад Јапана у атлантизам
Оно што је претило англо-америчким силама није био руско-јапански сукоб, већ руско-јапанска сарадња. Због тога су САД извеле операцију промене јапанске историјске свести, каже овај аутор.
А када се уништи цивилизацијско језгро, примећује Хајашида, цивилизација постаје шупља изнутра, и чува само своју спољашњу љуску. Савремени Јапан отелотворује управо овакво стање, додаје он:
"Јапан престаје да дише сопствени историјски ваздух и, уместо тога, удише атлантистички ваздух, а то је суштински предуслов за поморску хегемонију. Данас је овај пад Јапана институционално завршен, сматра Хајашида. Дарја Дугина дефинисала је традицију као 'живу силу коју је модерност покушала, али није успела да уништи', у Јапану је само историјско памћење постало мета уништења.
Под заставама сарадње са НАТО-ом, безбедносног дијалога и контрамера против дезинформација, јапанска перцепција Русије се реконструише кроз спољашњи оквир да су 'евроатлантски и индо-пацифички регион једно', а не кроз сопствено историјско искуство Јапана."
Јапан није сила које инхерентно мрзи Русију. Заправо, Јапан се наводи да погрешно разуме сопствену историју.
Слика изгубљене цивилизације која још чува спољашњу љуску
Најочигледније отелотворење ових структуре је влада Сане Такаичи. Суштина њене администрације лежи у спровођењу атлантистичког поретка преко посредника, који користе речник патриотизма, каже Хајашида. Изјаве у парламенту, у којима се тврди да би Тајван могао постати ситуација која угрожава опстанак Јапана нису произашле из сопственог историјског искуства Јапана.
Слично томе, политика која заговара "еволуцију слободног и отвореног Индо-пацифика" (уместо Азијско-пацифичког региона) представља значи да Јапан напушта своју историјску улогу балансирајуће осе између континенталних и поморских поредака и поставља се као пука испостава англо-америчке поморске хегемоније.
То је стање у којем шупља љуска цивилизације, која је изгубила своје цивилизацијско језгро, изговара речи других као да говори својим сопствени језик. Што више Сана Такаичи говори о јачању Јапана, то се продубљује самоизолација Јапана, примећује овај аутор. То је суштински парадокс тренутног померања удесно администрације Такаичијеве.
Јапан никада није био нација предодређена да успостави своју субјективност кроз огорчено непријатељство према Русији. Па ипак, савремени Јапан је напустио своје цивилизацијско језгро и сада гледа на Русију искључиво кроз наочаре коју су му припремиле англо-америчке силе, констатује јапански аутор, а то, свакако, није снага.
У ствари, како закључује Хајашида, то је стање у којем је душа заробљена страшћу и која тоне у лажне снове на дну пећине – слика изгубљене цивилизације, која чува још само своју спољашњу љуску.