Нигде на Западу више не постоји левица ни десница. Постоји само једна идеологија и једна партија.
Она атлантистичка политика брише сва историјска сећања различитих народа и замењује их једним јединим правилом: за "богове са Волстрита" све је дозвољено. Прави циљ "богова" је рат са Русијом и са Кином. Као и са многим земљама које одбијају да се потчине америчком диктату.
Гласање за различите странке више нема никаквог смисла. Бесмислено је, јер су све странке делови исте странке. Додуше, још понегде можете гласати, али то је забава за малоумне.
Етикета, налепница коју носе странке се периодично мења.
Свеједно је зато за кога сте гласали. Нико вас неће чути. И све се, само још брже, наставља по старом. Вођа, лидер – послушни премијер неке земље – загонетно васкрсава одмах после избора, као део исте, компрадорске елите.
Узмимо као пример Сједињене Америчке Државе. Ти људи су до сада имали још неку наду: наду у покрет који је обећавао Трамп, да ће "Америку учинити поново великом" (МАГА). Замка за лаковерне, неизлечиво наивне. Шарена лажа. Дим или магла.
Сада је тријумф "дубоке" или "још дубље дубоке државе" над Америком постао потпун и очигледан.
Још једна гигантска превара.
Покајање је за поражене и слабе
Ова моћ на Западу, примећује италијански филозоф Дијего Фузаро за сајт "Постмодернија", произилази из неолибералног идеолошког апарата, из његове наметљиве свеприсутности, која је способна да потпуно прожме општу машту нашег времена.
Бићете демонизовани, сатанизовани, дословце проклети, изопштени из јавног живота или, ко зна, можда нешто још горе. Све оно што сте слушали од старијих или, можда, учили у школи, можете да заборавите. Ову "промену" морате да прихватите са радосним покоравањем, попут Винстона Смита, јунака из романа енглеског писца Џорџа Орвела "1984", што вас, наравно, неће спасити казне.
Пример?
Бацање две атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Пре неку годину, јапански премијер је присуствовао комеморацији (морао је, такве комеморације се обавезно одржавају у Јапану). Али, при том је пажљиво пазио да не помене починиоца. Уместо тога, осудио је Русију, која је, наводно, поново претила употребом нуклеарног оружја Јапану...
Иначе, овај завршни чин Другог светског рата – и први чин новог, Хладног рата, као и евидентни ратни злочин – уопште није на Западу тако дефинисан. Напротив, додаје италијански мислилац, он је дефинисан као легитимни ратни чин. Као "нужно зло", против већ пораженог и онеспособљеног Јапана.
Први чин Хладног рата, тврди Фузаро, био је чин усмерен против "остатка света", опомена, којом су САД јасно показале како ће се, у американоцентричном "светском поретку", одвијати ствари. Путем геноцида и бомбардовања непослушних.
Код починиоца злочина приметно је свако одсуство кривице и покајања. Штавише, Американци се тиме хвале. Покајање је за поражене и слабе, не за самозване, циничне "господаре универзума".
Крв невиних се рутински пролива широм света
Последице овог некажњеног ратног злочина су, нажалост, сада одвише добро осећају.
Од тада, "легализовано бомбардовање" је могло да се неограничено практикује, што показују, између осталог, америчке интервенције у Вијетнаму (1965), Југославији (1999), Ираку (1991. и 2003), Либији (2011) и Ирану (2026), констатује Фузаро.
Левица у Европи прихватила је сва америчке изговоре за почињене ратне злочине. И оне прошле и оне будуће: такозвана етичка бомбардовања, хуманитарни интервенционизам, итд.
Крв наставља да се рутински пролива широм света. Крв невиних. Свуда тамо где атлантизам наиђе на противљење и отпор.
Левијатан са звездама и пругама
Амерички империјализам, према изразу италијанског мислиоца Доменика Лосурда, почива на "силогизму рата": постоје, каже он, "универзалне вредности", чији је атлантистички Запад искључиви тумач и чувар.
Стога Запад има "право" да извози те "универзалне вредности".
Он то чини путем рата, чак и "превентивног рата". Овај рат је увек "праведан рат", који се води у име узвишених идеала, попут људских права и демократије, који, узгред, нигде на Западу не постоје и никад нису ни постојали.
Уз једну важну напомену: мучење и насиље, масовна убиства, немају исто значење уколико их почини "терориста". Оно што је допуштено Јупитеру, није и волу...
Економска структура деснице, додаје Фузаро – наметање тржишта и интереса доминантних група – налази своју допуну у културној надградњи левице: у интервенционистичкој идеологији људских права.
Заиста, империјализам Левијатана са звездама и пругама увек се одвија према истом, двоструком стандарду: оном "десничарског циника" и левичарских "лепих душа". И увек са истим исходом.
Циник отворено подржава империјалистичку инвазију у име "интереса најјачих", односно: у име економских и геополитичких интереса Запада, пише Фузаро.
За то време, "'лепе душе' спасавају невине широм света".
Србија – кључни тренутак Четвртог светског рата
То је она стварност коју Фузаро назива "Четвртим светским ратом". Овај сукоб је заправо глобални рат, који је "доларска цивилизација", победница у Трећем светском рату (Хладном рату), објавила 1989. године, против свих светских влада које још нису прихватиле Вашингтонски консензус.
Међу многим епизодама Четвртог светског рата, чији је циљ свеопшта американизација планете, треба се присетити случаја Србије 1999. године, пише Фузаро.
Чврсто посвећен одбрани српске државе, а то значи одбацивању Вашингтонског консензуса, социјалиста Милошевић је био оцрњен атлантистичком реториком и обележен као "нови Хитлер".
Манипулисано јавно мњење прихватило је третман који му је био предодређен и прославило га, на концу, као "ослобођење српског народа".
Ослобођење од Милошевићевог новог "нацизма", која је донела америчку окупацију Балкана.
Такође, она је открила прави циљ напада на Србију, а то је био кључни моменат Четвртог светског рата.
То се одлично уклапа са потпуном американизацијом балканског региона, који традиционално није био под утицајем атлантизма већ је, у културном смислу, био ближи Москви.
"Доларска монархија" је бомбардовала и кинеску амбасаду, покушавајући да овај чин објасни као "нежељену колатералну штету" – званичним термином за све велике злочине које је починио Вашингтон, истиче италијански мислилац.
У ствари, то је било упозорење једној од главних – ако не и главној – препреци атлантизацији света после 1989. године. Кини.
Reductio ad Hitlerum
Левица је била ватренија у правдању ових ратних злочина. Циљ је, наводно, био да се свргну сви "нови Хитлери" и сви "тоталитарни режими" широм света ("осовина зла").
Сукоб у Украјини, који је избио 2022. године, потврђује ове трендове, са "новом левицом", која је бранила мотиве америчког империјализма и предњачила у испорукама оружја непријатељима Русије.
Свет су преплавили "нови Хитлери".
Наслов који је 18. априла 1993. објавио "Њујорк тајмс" био је недвосмислен: "Колонијализам се вратио".
Од операције "Бесконачни рат" до Трамповог "Епског беса"
Управо из тог разлога, либерално-атлантистички дискурзивни поредак је приказивао Гадафија, Садама Хусеина, Асада и Милошевића као "нове Хитлере", осуђени због тога што се, а приори, налазе на "погрешној страни историје".
Чак је и Путин, лидер земље, која је де јуре наследила бивши Совјетски Савез, године 2022. године отворено приказан као "нови Хитлер" – у чину екстремне манипулације и лицемерја. Совјетски Савез је, подсетимо, победио нацизам 1945.
Штавише, то је учинила "доларска цивилизација", која није оклевала да у Украјини подржи стварне нацисте из "Азовског батаљона" и све русофобне снаге, које су отворено нацистичке у својим идејама и симболима.
Америчка империја – самопроглашена "сила добра" – проглашава се силом позваном да води рат против ђаволских сила зла, закључује италијански филозоф.
Тако је, уосталом, било замишљено од самог почетка: операција "Бесконачни рат" била је глобални ратни пројекат, који је покренуо амерички председник Буш још 2002. године...
Завршно са "Епским бесом" Доналда Трампа.