Геополитичко посустајање САД: У недостатку новог "опијума", Вашингтон прибегава све блеђим царинама

Крајем 18. века, у Лондону су схватили да им неравнотежа у растућој трговини са Кином не иде у прилог, јер су се превелике количине племенитих метала, пре свега сребра, одливале ка Далеком истоку, будући да тадашња Европа, заправо, није имала шта да понуди Кини. 

"Кинезима је било потребно веома мало европских производа, док су Европљани куповали велике количине чаја, свиле и порцелана. Због тога је трговински биланс био снажно наклоњен Кини", подучавао нас је својевремено чувени синолог Жак Жерне.

Лондон је врло брзо пронашао начин да "парира" Кини династије Ћинг. Владари поменуте династије били су етничким пореклом Манџури, дакле коњаници, и рекло би се да нису увек на исправан или макар практичан начин разумевали важност јачања трговачке и ратне морнарице, па и уопште узевши модерне војне силе.

Ту околност Велика Британија је са осталим западним силама врло брзо искористила. Кина је након два опијумска рата у 19. столећу, односно у ономе што ће остати упамћено као "век понижења", била војно приморана да увози опијум, чију је производњу и трговину контролисала Велика Британија.

Узалуд је Лин Цесу, угледни званичник тадашње владе у Пекингу, уништавао товаре опијума и писао младој краљици Викторији, подсећајући је да његова земља у Европу шаље свилу, чај, порцелан и друге префињене производе, а за узврат јој се, у трговини, голом силом намеће отров.

Дефицит је био Трампов изговор

Данас ситуација, разуме се, није потпуно иста, али нам кинески "век понижења" може помоћи да разумемо властиту епоху.

Кина поново производи око трећину светских производа са услугама, баш као што је, приближно, било у 18. столећу. Оно што називамо или што смо називали Колективним западом, на челу са САД, поново бележи драстичан дефицит у трговини са васкрслом империјом на Далеком истоку.

Истини за вољу, САД располажу технологијама које су још увек потребне Кини, али технолошку утакмицу полако престају да добијају или чак губе, а ону економску, на плану ефикасности и економичности производње, чини се да су одавно изгубиле.

Управо је трговински дефицит био главно "оправдање" за Доналда Трампа, када је, покушавајући да обузда Кину и спречи колапс САД, почео да пуца из арсенала царина и санкција.

Два лица Европске уније: Лидери у Пекингу говоре једно, код куће раде друго

Упркос својој тешкој царинској артиљерији, Трамп је доживео драстичан дебакл: са Кином је, баш као што су кинески аналитичари предвиђали, на крају морао да преговара и упркос царинама које је на крају успео да уведе није смањио кинески суфицит. Кина је, са друге стране, пад размене са САД почела да надокнађује повећањем размене са земљама АСЕАН-а, Европске уније, Латинске Америке и Русијом.

Притом не треба сметнути с ума ни да су амерички судови у значајној мери оспоравали и оспорили Трампов царински ватромет. 

Сада су царине у Вашингтону поново актуелизоване, након што се прича о њима таман била усталила у нашем сећању. Овога пута, царинске стопе су мање, али је импресиван њихов захват.

Сједињене Америчке Државе најавиле су увођење додатних царина, у распону од 10 до 12,5 одсто земљама из којих у САД дотиче 99,40 одсто увоза, због сумње да увозе робу насталу "принудним радом".

Земља чија је независност и економија стасала на раду робова, управо уводи санкције остатку света, сумњичећи га да увози робу насталу "принудним радом".

Ниша без Члана 301

Сједињене Америчке Државе истрагу против чак шездесет земаља и организација, међу којима су Русија, Кина, Европска унија, Израел, Турска, Јапан и друге земље, покренуле су 12. марта ове године, на основу, у свету трговине сада већ чувеног, Члана 301 Закона о трговини из 1974. године.

Овај потез САД усмерен је пре свега против Кине, јер је она у документу, објављеном 2. јуна (Report in Section 301 Investigations: Acts, Policies, and Practices of Various Economies Related to the Failure to Impose and Effectively Enforce a Prohibition on the Importation of Goods Produced with Forced Labor), означена као земља у којој је присутан принудни рад и то, "гле чуда", у њеном северозападном аутономном региону Синђијанг, који је протеклих деценија био поприште покушаја САД и осталих западних земаља да дестабилизују Кину.

Србије нема на списку

Оно што је за Србију занимљиво, јесте да се она не помиње у овом извештају Канцеларије трговинског представништва САД, нити се у њему помиње компанија "Линглонг" из Зрењанина, коју су "независни" медији и НВО финансиране са Запада оптужиле за принудни рад вијетнамских радника, иако је сама вијетнамска влада у допису упућеном УН истакла да доказе за такве тврдње није пронашла, што је у поменутим медијима прећутано.

Налог америчке Царинске и граничне службе (U.S. Customs and Border Protection) за задржавање робе (Withhold Release Order) од 18. децембра прошле године, уперен против увоза аутомобилских гума које у Србији производи поменута кинеска компанија, остао је изван овог акта.

Србија пример сарадње: Објављена кинеска "плава књига" посвећена Европи

У њему се, ни међу земљама у којима постоји "принудни рад", ни међу земљама које извозе робу насталу "принудним радом", не помињу ни Србија, ни компанија Линглонг, што је свакако охрабрујуће, премда треба имати у виду и чињеницу да је фабрика компаније "Линглонг" у Зрењанину отворена пре свега због тржишта Европске уније, а не САД у које не иде гро њене производње, али се не може рећи ни да су количине извезене у САД из Зрењанина занемарљиве, будући да је америчка Царинска и гранична служба ту количину ипак регистровала, забранивши лане њихов увоз у САД.

У најновијем царинском потезу Вашингтона у ствари се очитава геополитичко посустајање, слично оном које је могло да се види током Трампове посете Пекингу.

У недостатку новог "опијума", у овом случају системских решења којима би надокнадио кинеску супремацију у процесима планирања, организације производње и цене коштања, Вашингтон поново прибегава из године у годину све блеђим и неефикаснијим протекционистичким инструментима, као што су царине и санкције.