Свет
Либија између америчког плана и избора: Да ли Вашингтон преузима иницијативу од УН?
Више од петнаест година после пада Моамера Гадафија, Либија још није пронашла трајан пут ка политичком јединству и стабилности
После више од деценије политичке поделе, неуспелих мировних иницијатива и одлагања избора, Либија се поново налази на прекретници.
Док Уједињене нације покушавају да спроведу дуго најављени план који би требало да доведе до општих избора и институционалног уједињења земље, Сједињене Америчке Државе су покренуле сопствену иницијативу која би могла радикално да промени политички пејзаж ове северноафричке државе.
У средишту америчког плана налази се договор о подели власти између две најмоћније политичке породице у земљи – породице Хафтар на истоку и породице Дбеиба на западу Либије.
Иницијативу предводи Масад Булос, специјални изасланик америчког председника Доналда Трампа за Либију, који је последњих месеци водио интензивне разговоре са кључним актерима у земљи.
Према информацијама које су се појавиле у дипломатским круговима, план подразумева формирање јединствене владе и новог државног руководства без одржавања непосредних избора.
У том сценарију, Садам Хафтар, син команданта Либијске националне армије Калифе Хафтара, преузео би функцију председника Председничког савета, док би Абдул Хамид Дбеиба остао премијер задужен за управљање извршном влашћу.
Овај приступ представља значајан отклон од стратегије коју годинама заступају Уједињене нације.
Уместо избора и институционалне реформе, Вашингтон се одлучио за прагматичан договор елита који би, према проценама његових заговорника, могао брже да донесе стабилност и спречи нови грађански рат.
Први резултати америчке иницијативе
Одређени елементи плана већ су почели да се реализују. Централна банка Либије саопштила је у априлу да су Представнички дом и Високи државни савет усагласили први јединствени државни буџет после више од тринаест година.
Истовремено, по први пут су организоване заједничке војне активности снага са истока и запада земље.
У оквиру вежбе "Флинтлок", коју организује Афричка команда Оружаних снага САД (АФРИКОМ), либијске снаге су у Сирту учествовале у заједничким маневрима, што је до пре само неколико година било незамисливо.
За присталице америчког плана, ови потези представљају доказ да сарадња између зараћених табора није само могућа, већ и неопходна за стабилизацију земље.
Снажан отпор унутар Либије
Ипак, америчка иницијатива наишла је на озбиљан отпор.
Највећи проблем представља чињеница да план заобилази постојеће државне институције и уместо њих промовише договор између појединачних политичких центара моћи. Управо због тога су се против њега изјаснили и Високи државни савет и Председнички савет Либије.
Ове институције сматрају да је предлог у супротности са Либијским политичким споразумом из Схирата из 2015. године, који је под покровитељством Уједињених нација поставио темеље садашњег политичког система.
Посебно је занимљиво да се отпор јавио и унутар самог источног табора.
Белкасем Хафтар, брат Садама Хафтара и једна од најмоћнијих личности у источној Либији, јавно је критиковао споразум, упозоравајући да би он могао да угрози развојне пројекте које спроводи источна администрација.
На западу земље бројне оружане групе и даље сматрају породицу Хафтар својим главним противником. За њих би долазак Садама Хафтара на чело државе представљао политички пораз после година сукоба.
Велики муфтија Либије Садик ал Гаријани отишао је корак даље и позвао оружане формације западне Либије да се супротставе ономе што је назвао "Булосовим пројектом".
Уједињене нације не одустају
Паралелно са америчком иницијативом, УН настављају да промовишу сопствени план који предвиђа одржавање председничких и парламентарних избора.
Специјални представник генералног секретара УН за Либију Хана Тетех предложила је политичку мапу пута која почива на три кључна елемента: усвајању јединственог изборног оквира, формирању прелазне технократске владе и покретању широког националног дијалога.
План предвиђа и реформу изборне комисије, транспарентнију расподелу прихода од нафте, уједињење безбедносних структура и постепено повлачење страних војних снага.
Међутим, реалност на терену показује колико је тај процес тежак. Хана Тетех је и сама признала да политичке институције настављају да блокирају реформе.
"Главни узрок ове нефункционалности је подељена власт, ограничена координација и једнострани потези са обе стране", изјавила је она.
Симбол нестабилности остаје град Завија, западно од Триполија, где се различите милиције редовно сукобљавају због контроле над кријумчарским рутама, нафтним приходима и локалним политичким утицајем.
Последњи талас борби довео је до нових жртава и евакуације десетина цивила.
Подељени ставови великих сила
Међународна заједница такође нема јединствен став.
Италија и Француска генерално подржавају америчку иницијативу, пре свега због страха од нових миграционих таласа и жеље да обезбеде стабилност енергетских испорука из Либије.
Турска, иако остаје главни покровитељ власти у Триполију, последњих месеци све више развија односе и са источним табором, настојећи да заштити своје економске и геополитичке интересе.
Египат је такође позитивно оценио амерички план, али истовремено инсистира да би крајњи циљ требало да буду избори и формирање легитимних државних институција.
Улога Русије
Русија последњих година настоји да одржи односе са обе стране сукоба.
Иако западни медији често наглашавају блиске везе Москве и Хафтаровог табора, Русија је обновила дипломатско присуство и у Триполију, а руске компаније су наставиле активности у енергетском сектору широм земље.
Москва се залаже за инклузиван политички процес под окриљем Уједињених нација и сматра да трајно решење није могуће без учешћа свих релевантних политичких и племенских група.
Борба за будућност Либије
У суштини, Либија се данас налази између два различита концепта будућности.
Један нуди Вашингтон и заснива се на договору најмоћнијих политичких породица као најбржем путу ка стабилизацији. Други промовишу Уједињене нације и подразумева дуготрајан процес институционалних реформи и избора.
Заговорници америчког плана тврде да је земљи потребна стабилност пре свега.
Критичари, међутим, упозоравају да би такав модел могао само да учврсти власт постојећих елита и продуби зависност Либије од спољних актера.
За сада је извесно само једно – више од петнаест година после пада Моамера Гадафија, Либија још није пронашла трајан пут ка политичком јединству и стабилности.
Live
