Не веруј Америци ни кад дарове доноси: Либија пред новим искушењем

После 15 година грађанског рата, хаоса и подела, Либија има прилику да коначно распише веродостојне изборе. Зачкољица је што ту прилику пружа контроверзни предлог из Сједињених Америчких Држава, које немају навику да своје амбициозне планове спроводе у дело, пише за РТ Интернешенел Мурад Садигзаде, председавајући Центра за блискоисточне студије.

Либија је од грађанског рата 2014. године де факто подељена на две државе, ону у Триполију коју признају УН и ону са седиштем у Бенгазију. Сви  досадашњи покушаји уједињења звучали су сјајно на папиру и одмах пропали у пракси. УН су именовале толико изасланика за Либију да су дипломате почеле да њихова имена сакупљају у албум.

А онда су представници три владајућа тела – председавајући скупштине Агвила Салех, председник Високог државног савета Мухамед Такала и председник председништва Мухамед ел-Менфи – 18. јуна потписали договор о одржавању заједничких председничких и парламентарних избора пре 17. фебруара 2027. године и основали комисију за имплементацију. Иако је рок од осам месеци амбициозан за земљу у којој изборе обећавају од 2011, ипак постоји нека основа за оптимизам, каже Садигзаде.

Либија између америчког плана и избора: Да ли Вашингтон преузима иницијативу од УН?

Осим позива на стварање уставно-правног оквира за изборе, договор позива на економске и фискалне реформе које би обезбедиле функционисање државних институција, као и на доношење устава, којег Либија нема још од побуне против пуковника Муамера Гадафија 2011. године. Управо то је разлог што ниједан досадашњи споразум није имао легитимитет.

Оно што је изненадило све посматраче било је формирање техничке комисије за удружени буџет за 2027. годину. Наиме, у априлу ове године су две паралелне владе Либије постигле договор о заједничком буџету, првом од 2013, у износу од 30 милијарди долара. По свему судећи, управо је америчка интервенција један од разлога потписивања јунског споразума.

Амерички човек у Либији зове се Масад Булос. Није дипломата, већ је бизнисмен либанског порекла и саветник председника САД Доналда Трампа за арапска и афричка питања. Либијци га помало у шали зову "Тифанин тата", јер је његов син Мајкл Булос оженио Тифани Трамп, најмлађу ћерку америчког председника.

Булос је либијском питању приступио без дипломатског устручавања, брзо, јасно и директно. Средином јуна је за "Фајненшел тајмс" изјавио да је циљ САД "да имамо јединствену власт и уједињене институције".

Примарни мотив Вашингтона је по свему судећи економски. Политичка стабилност је предуслов да амерички нафташи попут "Шеврона" и "КонокоФилипса" инвестирају у Либију, која има највеће документоване резерве нафте у Африци. План је да се производња нафте удвостручи на три милиона барела дневно до 2030.

Булос је већ у септембру 2025. одржао тајни састанак у Риму којем су присуствовали Садам Хафтар, син и заменик маршала Калифе Хафтара из Бенгазијa, као и Ибрахим Дбеибе, синовац и саветник Абдулхамида Дбеибеја, премијера из Триполија. Следећи састанaк је био у Паризу, у јануару ове године. Резултат је био предлог да се оснује ново председништво, којем би на челу био Садам Хафтар, док би премијер јединствене владе био Дбеибе. Амерички предлог је да земљу у суштини поделе две најмоћније породице и тако заобиђу питања институција и демократије.

Лавров: Русија намерава да помогне у обнављању јединства у Либији

Египат, Саудијска Арабија и Турска, који су годинама подржавали једну или другу страну у Либији, сада су послали шефове дипломатије да се састану са Булосом у Каиру. Проблем је што су Хафтар и његове оружане снаге подржали само Булосов предлог, али не и трилатерални споразум о институцијама.

Иако је приступ Трампове администрације истински освежавајући, у смислу да не мари за мукотрпне мултилатералне процесе који годинама нису ништа постигли, остаје питање шта после договора, с обзиром на историју америчког мешања у региону.

Образац је јасан: Вашингтон идентификује проблем, пошаље изасланика блиског Белој кући са потрeбним пуномоћима, направи споразум који служи америчким стратешким и економским интересима, а онда прогласи победу и оде.

То се најбоље видело у Гази, где су амерички посредници постигли споразум о прекиду ватре који је на папиру изгледао реално, али је стварни напредак исхлапио после свега пар седмица. Приоритет је био да Америка буде задовољна, а не да регион постане стабилан. Пошто логика договора није налагала да се реше корени сукоба, то се онда није ни десило. 

Ирански рат показао је иста структурна ограничења у већем обиму: одлучна дејства са конкретним циљевима у конкретном тренутку, али без размишљања како би Иран могао да постане играч у стабилном регионалном поретку. 

Булосов план је у суштини амерички интерес обучен у либијско политичко одело. Јединствена влада значи једну адресу за америчке енергетске фирме. Унапређење Садама Хафтара решава сукцесију његовог све старијег оца и поставља саговорника за САД на истоку, док Дбеибе спречава запад да се побуни. Гледано из одређеног угла, ово је стварно елегантно решење.

Проблем је што елеганција не може да реши проблеме политичке културе, племенске географије, ратничког екосистема и одсуства поверења у институције. Договор две породице не односи се на оружане групе које они не контролишу. Игнорише и становнике Фезана на југу, које додуше заборавља сваки преговарачки процес у Либији. Не чини ништа да губитници избора прихвате резултат као легитиман. Нити одговара на питање шта ће се десити када се интереси Хафтара и Дбеибеја неминовно разиђу.

Епстинов тајни рат за либијске милијарде

Ту је онда и питање шта са онима који се не презивају Хафтар или Дбеибе. Либија има политичке странке, грађанске и женске организације и племенске структуре које надилазе источно-западну поделу, као и милионе обичних грађана који од 2011. чекају изборе. Подела земље између две породице биће једнако легитимна као сваки претходни пропали аранжман, осим што овај пут има амерички благослов.

Историјат америчких договора на Блиском истоку и северу Африке показује да успех постижу људи који су вољни да остану на терену и заврше оно што су започели. Вашингтон, нажалост, има доказану тенденцију да изгуби интерес чим избледе позитивни наслови у медијима. Либија је имала 15 година да ово добро научи. 

Врата договора су се стварно отворила у јуну 2026, али у Либији врата имају навику да се једнако брзо и затварају. А они који најбоље могу да их држе отворена, имају и највећу мотивацију да прогласе победу и оду.