Ако немате довољно новца – најмање пет одсто од износа вашег БДП-а – немојте ни да помишљате да постанете чланица НАТО-а. То је, у најкраћем, главна порука са самита у Анкари у Турској. Остало је представљало само мање или више прецизно режирану кореографију.
Али ако нађете паре, онда можете приступити овом ексклузивном клубу, који је претворен у дебатни клуб, на коме се одавно више не доносе никакве одлуке. Доношење стратешких одлука је искључиво на хегемону – САД; ваше је да пажљиво слушате и да понизно извршавате наређења. О томе не може бити дискусије.
Овде се, уосталом, не ради вашој безбедности (коју америчка империја више и не може да вам пружи). За Вашингтон, такозвана безбедност се претворила у чисте финансијске трансакције. Нема више ни говора о "заједничким вредностима", као у време Трамповог претходника Џозефа Бајдена, који се заклањао иза празних парола о "ширењу демократије".
Ствари су сада огољене и изведене на чистину. А то је несумњива Трампова заслуга. Тамо где не постоје никакве вредности, једина вредност које се цени постаје новац.
Меморандум о неразумевању
Стога, није постојало прикладније место од поменутог самита, где је Трамп, док се пенио од беса, изјавио да је за њега примирје са Ираном "завршено", описујући иранске вође као "олош", "лажове", "злобне, насилне људе"... Подсећа ли вас то на нешто?
"Бомбардовање Ирана током самита НАТО-а у Анкари био је без сумње тактички потез у Трамповој глави, да се свима у региону покаже да су САД и даље доминантна суперсила", тврди угледни британски новинар Мартин Џеј на сајту "Фондација стратешке културе".
Убрзо потом Трамп је изјавио да се САД враћају преговорима са Ираном. Један потез који води ка ескалацији, затим исто толико нагла деескалација. И тако у круг. То је, још једном, послало јасну поруку Иранцима: Трамп никада није имао озбиљну намеру да спроведе Меморандум о разумевању, додаје Џеј. Иранци не би требало да очекују много – или ништа – од дипломатије.
Трампу се, као и читавом Колективном западу, једноставно не може веровати. Они су до сада, примећује бразилски геополитичар Пепе Ескобар, прекршили несигурно примирје, прекршили су договор о пловидби Ормуским мореузом, извели низ провокација са танкерима, као што су прекршили и обавезу из Меморандума да ће окончати рат "на свим фронтовима, укључујући и Либан".
То је, уосталом, њихов однос према свим преговорима, њихов модус операнди. Реч дата "варварима" не вреди много. Циљ рата је рат, а не стварање услова за проналажење било каквог компромисног решења.
Морнарица Корпуса иранске револуционарне гарде (ИРГЦ) је на сваку од ових провокација узвратила истом мером. И сада је потпуна иранска контрола над Ормуским мореузом поново на снази.
НАТО – лансирна рампа за империју хаоса и пиратерије
Вратимо се самиту НАТО-а. Пре свега, каже Ескобар, увек је потребно поново наглашавати да су рат НАТО-а против Русије и амерички рат против Ирана делови истог империјалног рата против суверених држава-цивилизација, дубоко уплетених у евроазијске интеграције.
Другим речима: за свакога са коефицијентом интелигенције преко 50: НАТО није ништа више од вазализоване лансирне рампе за империју хаоса, пљачке и пиратерије, додаје он.
И увек треба пратити трагове новца. Али, новца више нема, пише бразилски геополитичар, јер ниједна од ових осиромашених држава чланица НАТО-а не може да досегне праг од пет одсто БДП-а за америчко наоружање.
И ниједна од њих, тврди Ескобар, такође није довољно глупа да верује да треба да ратује против Кине, као што апсолутно немају појма како да реагују на масивни стратешки пораз који је Иран нанео САД.
Ипак, у кореографији овог самита, сви су се срдачно осмехивали када се говорило о наставку рата против Русије, додаје овај аутор – за који свако ко има имало мозга зна да је изгубљен – улажући још 70 милијарди долара у црну рупу Украјине, како би наставила рат до последњег Украјинца.
У преводу: Кина је далеко, Иран, о којем они не знају ништа, за њих је егзотичан, а Русија је сасвим близу. Све је у складу са старом русофобичном опсесијом елита у Западној Европи: Русији треба нанети стратешки пораз, односно збрисати је са лица земље.
Ходочашће Марка Рутеа у Белу кућу
Самиту је претходило ходочашће генералног секретара Марка Рутеа у Белу кућу.
"Међутим, Бабун од Варварије" – како Ескобар назива Трампа – "није био превише импресиониран наступом холандског кловна". Напротив, примећује бразилски геополитичар, гласно је негодовао против Италије зато што није отворила своје базе за америчке авионе. Онда, против Велике Британије, која је отворила само неколико. Затим је претио Шпанији прекидом трговине откако је Мадрид затворио свој ваздушни простор за рат. И свему томе је додао своју "потребу" да прогута Гренланд.
Тако се такозвана империја односи према својој вазалној платформи: као према олошу, закључује Ескобар.
Кратак наслов који би могао описати самит НАТО-а у Анкари, додаје он, био би: "Нека (Европљани) једу дронове". Ова порука је упућена сваком европском пореском обвезнику.
Укратко, НАТО и Вашингтон желе да свака држава чланица постане ратна економија, где ће свака нација плаћати фамозних пет одсто БДП-а за смештај америчких база, које ће бити коришћене за напад на "пословичне егзистенцијалне претње" такозваној империји: на Русију, Иран и Кину.
Ако сте се надали мирном и безбрижном животу, није требало да се родите у овом, 21. веку. Толико о Трампу као "миротворцу".
Истине које Европљани не желе да знају
Све у свему, Самит у Анкари открио је неке непријатне истине које европске владе не желе да признају, пише Адријан Корчински за сајт "Њу истерн аутлук".
Прво, показао је да Алијанса види рат као вредност саму по себи и као нешто што треба одржавати по сваку цену.
Друго, Вашингтон је претворио НАТО у савез где се лојалност мери искључиво финансијским доприносима, а не стратегијом, која остаје привилегија хегемона – САД.
Стварност је, међутим, другачија од очекиване. Русија није стратешки поражена. Штавише, ојачала је. Оружане снаге ове земље, примећује Корчински, стекле су јединствено искуство у вођењу великих борбених операција, које се сада укључује у систем војне обуке и војну доктрину.
За разлику од Русије, Европа није изашла јача из рата, наставља пољски аутор. Континент је потрошио милијарде и милијарде на поновно наоружавање, али његова индустријска база остаје фрагментирана, производња војне опреме недовољна, а политичка кохезија крајње неизвесна.
Програми наоружавања, које су најавиле европске владе, трајаће годинама и, чак и уколико се спроведу, зависиће од америчке технологије, америчких ланаца снабдевања и америчке политичке воље. Заправо, сматра Корчински, Европа не обнавља своје војне капацитете већ своју зависност од САД.
И, оно што је најважније: САД у потпуности дефинишу правила Атлантског савеза. Трамп није довео у питање постојање НАТО-а, али је фундаментално променио његове услове. Северноталантска алијанса више није политичка заједница већ уговорни однос, заснован на мерљивим доприносима, реципрочним обавезама и стратешкој користи по САД.
Укратко, у НАТО-у, закључује он, лојалност се више не претпоставља, већ се купује.