Свет
Да ли се турски сан о Ф-35 заувек срушио?
Трампова обећања Реџепу Тајипу Ердогану можда су пробудила наду у Анкари да би Турска могла да се врати у програм Ф-35, али последња порука из Вашингтона показује да је пут до америчких ловаца пете генерације и даље готово потпуно блокиран
Званично писмо које је Стејт департмент крајем јула упутио Конгресу практично је вратило америчко-турски спор на почетак. Турска и даље поседује руски противваздушни систем С-400 и пратећу опрему, а Вашингтон сматра да Анкара није пружила довољне гаранције да у будућности неће поновити сличну куповину. Због тога америчка администрација не може да потврди Конгресу да су уклоњени безбедносни ризици по програм Ф-35.
Мишел Бичкова, потпредседница Центра за блискоисточне студије, оцењује за РТ интернешенел да Вашингтон ипак намерно не затвара врата преговорима, већ да тако одржава утисак да се нешто ипак дешава.
Нада Анкаре поново је порасла након сусрета америчког и турског председника на самиту НАТО-а у Турској. Трамп је тада рекао да би санкције Турској могле да буду укинуте и наговестио позитиван исход спора око Ф-35. Није, међутим, објавио никакав уговор нити рок за испоруку авиона.
Ердоган је потом подсетио на авионе који су својевремено већ били произведени за Турску и изразио уверење да ће Трамп одржати обећање. Али управо ту, сматра Бичкова, почиње проблем: Трамп можда заиста искрено жели повратак Турске америчком наоружању и можда заиста Ердогана сматра корисним савезником, али његова политичка воља није довољна. Забрана је уграђена у америчке законе, а иза ње стоји и двостраначки отпор у Конгресу.
И тај отпор одавно се не односи само на С-400. Конгресмени Анкари замерају и Ердоганову унутрашњу политику, односе Турске са Хамасом, спорове са Израелом, Грчком и Кипром, наравно, и везе са Русијом и, шире гледано, репутацију Турске као непредвидивог савезника.
Турска није била обичан купац
Губитак Ф-35 за Анкару је утолико озбиљнији што Турска никада није била само потенцијални купац америчких авиона. Штавише, у програм се укључила у раној фази, финансијски учествовала у његовом развоју, планирала куповину око 100 авиона, школовала пилоте и техничко особље и укључила своју индустрију у међународни производни ланац.
У Турској су се производиле стотине компоненти за Ф-35: делови централног трупа, стајног трапа, електричних инсталација, простора за наоружање, па чак и поједине компоненте мотора. Зато избацивање из програма није значило само губитак нових авиона, већ је Анкара изгубила дугорочне индустријске уговоре, приступ напредним ваздухопловним технологијама и читаву мрежу сарадње у коју су већ били укључени турске компаније, стручњаци и државни новац. Пентагон је, са друге стране, морао да пронађе алтернативне произвођаче турских компоненти.
Све се променило куповином руског С-400, чији су први делови стигли у Турску 2019. године.
Анкара је своју одлуку правдала тиме да јој Вашингтон није понудио прихватљиве услове за куповину система "патриот", није омогућио жељени трансфер технологије и није довољно озбиљно схватио турску потребу за ПВО системом дугог домета. Али куповина С-400 имала је и много шире политичко значење. После покушаја пуча 2016. и погоршања односа са САД, Ердоган је желео да покаже да Турска може сама да бира од кога ће куповати оружје и да не мора да се повинује притиску Запада.
Тако је С-400 постао симбол турске стратешке аутономије.
За Вашингтон, међутим, био је безбедносна претња. Америчка страна тврди да би радари система направљеног за откривање и гађање напредних авиона могли да прикупљају податке о стелт карактеристикама Ф-35, његовим електронским потписима и начину деловања.
Турска је избачена из програма, обука њених пилота је прекинута, већ произведени авиони нису јој испоручени, а њеној одбрамбеној индустрији уведене су санкције.
И ту се, према ауторки, крије данашњи парадокс Анкаре: С-400 се од симбола стратешке аутономије претворио у политички терет. Турска не може потпуно да активира систем а да не ризикује нову кризу са НАТО-ом. Али ако га врати Русији, пребаци у трећу земљу или демонтира, практично би признала да је одлука о његовој куповини била грешка.
Израел – можда још већа препрека
А С-400 више није једини проблем. Бичкова сматра да је противљење Израела постало додатна, можда чак и тежа препрека повратку Турске програму Ф-35.
Премијер Израела Бенјамин Нетанјаху отворено се противи испоруци ових авиона Анкари, тврдећи да би она променила регионални однос снага. Израелска страна питање повезује са Ердогановом антиизраелском реториком, односима Анкаре са Хамасом и све снажнијим регионалним амбицијама Турске.
Наиме, Турска данас има велике оружане снаге, развијену индустрију беспилотних летелица, све снажнију морнарицу и ракетни сектор, док се њено војно присуство протеже од Сирије и Ирака до Либије и Сомалије. Ф-35 би зато Анкари донео много више од још једног модерног авиона – донео би искуство ратовања авионима пете генерације, приступ напредним системима размене података, обавештајним способностима, обуци и технологијама одржавања... Знање које би касније могло да буде искоришћено и у развоју домаћег ловца КААН.
Израел страхује да би таква Турска дугорочно могла да ограничи слободу деловања његовог ратног ваздухопловства у источном Медитерану и на ширем Блиском истоку. А очување израелске војне предности деценијама је један од принципа америчке политике на Блиском истоку.
Због тога би евентуална испорука Ф-35 Турској готово сигурно отворила питање додатних америчких уступака Израелу – од новог наоружања до технолошких ограничења на авионима намењеним Анкари.
Ауторка посебно наглашава да утицај произраелског лобија не треба замишљати као деловање "једне тајне организације која управља америчком политиком". Реч је, пише она, о трајној мрежи израелске дипломатије, конгресмена, истраживачких центара, грађанских организација, политичких донатора и делова одбрамбеног естаблишмента који очување израелске војне надмоћи сматрају дугорочним америчким интересом.
А његова снага мери се управо тиме што се израелске примедбе претварају у конгресна писма, саслушања, буџетске амандмане и, на крају, законска ограничења која остају на снази без обзира на то ко седи у Белој кући.
Уз Израел, против повратка Турске делују и грчке, кипарске и јерменске организације, као и амерички политичари који имају друге разлоге за сукоб са Анкаром.
Због тога се питање у Вашингтону више не своди на то да ли ће Ердоган пронаћи техничко решење за С-400. Питање је да ли је дугорочно у америчком интересу да војно и технолошки додатно ојача Турску.
Може ли КААН да замени Ф-35?
Године санкција, међутим, додатно су учврстиле жељу Анкаре да што мање зависи од страног наоружања. Ова земља је огромна средства уложила у дронове "бајрактар" и "анка", национални ловац КААН, школско-борбени авион "хурјет", беспилотни борбени авион "кизилелма", ратне бродове МИЛГЕМ, ракете "рокетсана", ПВО систем СИПЕР и пројекат "Челична купола".
Одбрамбена индустрија постала је истовремено средство националне безбедности, спољне политике, извоза и ширења турског регионалног утицаја.
Али потпуна технолошка независност још је далеко.
Прве верзије КААН-а користе америчке моторе Ф110, а Турска и даље зависи од увоза мотора, гасних турбина, оптике, микроелектронике, алатних машина, специјализованих материјала и електронских компоненти. Другим речима, Турска данас уме да пројектује и склапа веома сложене системе и да у њих интегрише сопствене ракете, радаре и комуникациону опрему, али још не контролише цео производни ланац. Нарочито када су у питању авионски мотори, полупроводници и најнапреднији материјали.
Због тога КААН још не чини Ф-35 непотребним.
Турска мора да решава проблем старења своје ваздухопловне флоте, задржи интероперабилност са НАТО-ом и спречи да технолошки јаз према Израелу и Грчкој настави да расте. Повратак Ф-35 пружио би јој и оперативно искуство и део изгубљене индустријске сарадње.
Између Москве и Вашингтона
Могући излаз из ћорсокака зато би могао да буде компромис са Москвом око С-400 – деактивирање система, његово пребацивање у трећу земљу, враћање Русији или неко друго решење које би омогућило Вашингтону да званично утврди да на турској територији више нема оперативног руског система.
Али ни то за Ердогана није једноставно. Русија је Турској важна због енергетике, трговине и туризма, али и због Сирије, Јужног Кавказа и Црног мора. Ердоганов спољнополитички модел годинама почива управо на томе да Анкара не мора потпуно да бира између Москве и Вашингтона, већ може да сарађује са оба центра моћи и профитира од њиховог ривалства.
Међутим, Ф-35 показује границе те стратегије.
Потреба за врхунском технологијом, стање турског ратног ваздухопловства и чланство у НАТО-у гурају Анкару према САД. С друге стране, С-400 представља симбол њене стратешке аутономије и посебних односа са Русијом. Но, све је теже имати и једно и друго. Чак и ако Трамп на крају одлучи да Турској прода Ф-35, ауторка сматра да Конгрес готово сигурно неће дозволити њен повратак без озбиљних услова.
И управо ту Бичкова даје можда најупечатљивију оцену читавог спора:
"Оно што се често назива америчком 'дубоком државом' у овом случају није скривени командни центар, већ комбинација законодавства, конгресних одбора, војне бирократије, обавештајних процена, лобистичких мрежа и дубоко укорењених савезничких обавеза".
А када тај систем мора да бира између изласка у сусрет Турској и очувања стратешке предности Израела, закључује Бичкова, "углавном бира ово друго".
Зато се Ердоган налази пред избором у којем ниједно решење није нарочито добро: ако направи уступак око С-400, то ће изгледати као повлачење пред Вашингтоном. Ако одустане од Ф-35, западна технолошка ограничења пратиће турску војну индустрију још годинама. Ако покуша да задржи и руски С-400 и приступ америчком Ф-35, највероватнији резултат биће наставак истог ћорсокака у којем се Анкара налази још од 2019.
Турска је желела да С-400 докаже да може да бира између Истока и Запада. Спор око Ф-35 сада показује да није реч само о избору два борбена система, већ о две слике о себи: Турске која се бори за стратешку аутономију и Турске која је жртвује зарад приступа западној војној технологији.
Вашингтон поручује: две Турске не могу истовремено да постоје.
Live
