Колумне и интервјуи
Какво нам јединство треба, а какво нам се подмеће
Само за последњих неколико месеци имали смо заиста потресне примере на шта су Срби способни када се сложе око нечега што им је битно
Србија и Република Српска – неформално и незванично, али са доста државне помпе – 15. септембра обележиле су шести пут заредом Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Од самог почетка направљен као сурогат за свесрпски национални празник Видовдан и као симбол безглутенског национализма који може да прође испод радара европских цензора, овај непразник, конципиран по узору на озлоглашени и кичасти (али међу Албанцима итекако популарни) Дан албанске заставе, углавном је игнорисан међу највећим делом српског народа који нема партијску обавезу да га обележи.
Ове године, међутим, обележавање "Дана јединства" пада на сам почетак веома агресивне предизборне кампање у којој јединство фигурише као кључна реч свих главних политичких играча у земљи. Увијајући се попут спирале Фибоначијевог низа, на политичкој сцени имамо све партикуларније и партикуларније позиве на збијање редова и стајање у строј – док власт позива цели народ да буде део "Уједињене Србије", највећа опозициона групација окупљена око Студентске листе захтева "уједињени наступ целе опозиције", док, ако не највећа, а онда свакако најгласнија десничарска групација окупљена око Нове (Новог?) ДСС позива све "аутентичне српске јунаке" да не расипају своје гласове, него да "сви заједно" подрже "Аутентичну десницу". Чак и покрет "Ми – глас из народа" има очигледне проблеме са слогом и покушава на сваки начин да обезбеди да "ми" проговоримо јединственим "гласом".
Оно што сваки од ових позива на јединство подразумева и што је више него очигледно свакоме ко иоле има искуства са српском политичком сценом јесте отворена борба за политичку доминацију унутар сопствене политичке констелације, у којој се народ третира управо онако како то предвиђају сви српски устави од усвајања вишестраначја – као бесловесна гласачка машина чији се интереси, политичка воља и мишљење бацају у запећак оног тренутка када испуне своју "грађанску дужност".
Баш као што "Уједињена Србија" не само да искључује, него чак остракизује, шиканира и отворено дехуманизује грађане који "блокирају процесе уједињења", тако и представници Студентске листе дисквалификују свакога ко неће слепо да понуди подршку и глас њиховој мачки у џаку као "слуге режима", представници "Аутентичне деснице" етикетирају све остале десничаре као "неаутентичне", а ко је све на сцени "удбашка подметачина" не може се више ни набројати.
Јединство као "мач без балчака"
Проблем са јединством као политичким појмом јесте што се њиме увек и практично по дефиницији манипулише. Не морамо кршити Годвинов закон подсећајући на то шта је појам "уједињене Европе" значио 1939-45. године (спојлер: исто што значи и данас), нити да је појам "јединствене Босне и Херцеговине" 1992. године подразумевао етничко чишћење српског народа – довољно је да се свако од нас сети ситуација које се сигурно сећа из своје основне школе.
На микродемократском нивоу одељенске заједнице, том првом искуству политичког живота за свакога од нас, позиви на "јединство" по правилу су искрсавали када најлошији ђаци и највећи мангупи хоће да организују колективно бежање са часа, како би позивом на солидарност искористили боље ђаке као живи зид за заштиту својих личних интереса.
Сигурно се сећате и како би у тим ситуацијама пролазили они ђаци који "нису солидарни" и који "нарушавају јединство одељења". Овакво "школско јединство" могли смо упечатљиво да видимо на делу на фотографијама бојкота директора Јовине гимназије у Новом Саду, где су недвојбено стопроцентном плебисциту гимназијалаца најгласније аплаудирали управо они који су највише склони да се подсмевају убедљивим резултатима Радничке Партије Кореје на изборима за Врховну скупштину ДНРК.
Колективистичко размишљање није страно ни словенском духу, ни српској политичкој традицији, нити демократско-народњачкој политичкој култури која се на Балкану негује од античких времена. Ипак, баш као у случају најмоћнијег српског политичког оружја – ината – и дух заједнице је мач са две оштрице, односно чак, како то опипљиво слика Стивен Ериксон у Малашкој књизи палих – мач без балчака.
Солидарност са заједницом је невероватно моћна ствар када се народ диже на устанак против страног окупатора или када долази да учествује у религијској процесији, али је исто тако штетна и контрапродуктивна када целу заједницу спроводе у пословични воз за Јасеновац. Нека читаоци опросте на овој јаркој слици, јер Бог нам је свима сведок да су аналогије са Другим светским ратом унутар српског политичког дискурса изгубиле сваку меру укуса, али слика је ту да подвуче једноставну чињеницу – пре него што позовемо све на јединство са нама, потребно је прво да имамо недвосмислен одговор на два кључна питања: ко смо ми и шта хоћемо.
Ко смо ти – ми?
Рећи да "Срби лоше стоје са слогом и јединством" толико је опште место у нашем виђењу самих себе, да звучи практично као плеоназам. У ламентирању над одсуством јединства се, међутим, често превиђа да то код Срба уопште није питање индивидуалног моралитета, него – колективног идентитета.
Објаснимо то овако: позив на јединство је једна ствар када долази од витешког краља Александра који се налази у процесу изградње "троједине југословенске нације", а сасвим друга ствар када долази од кукавног генерала Милана Недића чија Влада народног спаса треба од Срба да направи покорне грађане горе поменуте "Уједињене Европе".
Без уласка у вредносне оцене, у питању су два пластична примера две Прокрустове постеље за српски народ – док једна пројектује српски национални идентитет, тј. културни, духовни и политички домен "нас-који-треба-да-будемо-јединствени" на цели корпус јужнословенских народа (са или без Бугара, како кога питате), друга му крати ноге и руке и главу сводећи га на оквире Окупационе зоне "Србија", која је нашим западним партнерима очигледно права мера српске величине. И док један концепт јединства подразумева да треба да гинемо да Италијани не би добили Пореч и Ријеку, други подразумева да нас се не тичу чак ни лешеви који пливају низ Саву.
Уз још једно извињење због јарких слика у иначе хистерична времена, ове две геополитичке и културне парадигме – Југославије и авнојевске "уже Србије" – представљају функционалне идентитетске матрице и у наше време. У питању су стварни српски идентитети, али то што су стварни не значи да нису штетни, нити да је на њима здраво градити нешто толико озбиљно као што је "национално јединство". Притом су обе ове парадигме флуидне и лако отклизавају у још веће екстреме – југословенство у безличну магловитост европејства и припадања "западној цивилизацији", малосрбијанство у конкретне регионалне локал-шовинизме који "праве Србе" изједначавају само са својим непосредним комшилуком.
И мада се ово прво чешће осуђује, ово друго није ништа мање малигно, а имамо га истовремено када присталице студената перпетуирају расистичке стереотипе о својим сународницима из Крајина, Херцеговине, Црне Горе или са Косова и Метохије, и када власт национално јединство изједначава са уједињавањем авнојевске Србије под предкумановском заставом, али и када и једни и други сматрају да их зулум који свакодневно трпе наши сународници око Ибра, Ситнице или Дрима не обавезује на ишта више од понеке крокодилске сузе.
Шта хоћемо?
Али чак и ако претпоставимо да можемо пронаћи функционалан колективни идентитет око кога сви Срби могу да се уједине (а свежи примери тога и те како постоје), то јединство ће опет само да нам прави штету ако не знамо ради чега се уједињујемо. Сви се сећамо Домановићевог Вође – ако народ не зна куда је кренуо и где треба да стигне, јединство му доноси више штете него користи. Ако не знамо куда ћемо, а нејединствени смо, постоји бар шанса да неко забаса у правом смеру, па да покаже пут и другима.
Нажалост, у српској јавности тренутно нема никакве свести о томе. Тренутно су сви позиви на јединство цинично прагматични и фокусирани на краткорочне резултате следећих избора. И да ствар буде још апсурднија – без обзира на то на које од понуђених "јединстава" се претплаћујете – режимско, опозиционо, студентско, аутетнично-десно, зелено-лево – и даље ћете сви бити уједињени у перпетуирању политичко-економског статуса кво, чији је недвосмислени шампион актуелна владајућа странка и њен врховни вођа.
То је управо лице лажне и октроисане псеудодемократије Вашингтонског консензуса и "безалтернативног европског пута" – можете се гложити на крв и нож око Курте или Мурте који ће да седи у овом или оном министарству, можете певати које хоћете песме и писати којим хоћете писмом, можете чак и млатарати причама о референдумима и окретању курса државе у предизборној кампањи, али када предизборни добоши утихну – политички курс државе остаје уклесан у камену.
Стога, пре него што ико позове Србе на јединство, треба прво да објасни чему то јединство треба да служи. Ако нам је јединство потребно да бисмо "привлачили стране инвеститоре", развијали "специјалне и стратешке односе" са државама које нас на нивоу званичне политике систематски уништавају, или да бисмо правили оружје којим треба да се убија наша православна (и ромејска) браћа по Донбасу или Блиском истоку, онда верујте – наше стратешке партнере искрено није брига ко ће потписивати законе која нам пошаљу у скупштину и ко ће сећи црвене врпце на отварању фабрика дронова.
Ако нам је, међутим, јединство потребно да бисмо били суверена, самостална и српска држава, која ће водити суверену, самосталну и српску политику, то онда повлачи и опредељеност да се повлаче неки потези који се нашим стратешким партнерима неће ни најмање допасти. А ако нисмо спремни да им се замеримо у предизборној кампањи, мале су шансе да ћемо смети касније.
Укратко, тек када знамо шта хоћемо, можемо знати шта треба да радимо, а тек када знамо шта треба да радимо можемо позвати своје сународнике и суграђане да се око те радне платформе ујединимо, или да се за њу боримо. А ако већ размишљамо у том смеру, треба и да знамо да нам суверену, самосталну и српску државу ни политички, ни економски, ни културно неће моћи обезбедити јединство чији су домети границе авнојевске Србије, а поготово не екслузивистички схваћени интереси "Срба у Србији".
Као што видимо, чак је и једној Русији потребна помоћ Северне Кореје, а једном Ирану помоћ Хута из Јемена. Опсадни менталитет од Срба у најбољем случају може направити само фрустриране америчке клијенте, а у најгорем случају – нешто попут Израела. А то не треба никоме на Балкану, понајмање Србима.
Нема јединства без Цркве
Чиме год да се бавите, а поготово када се бавите политиком, ствар је епистемичке рационалности и елементарног здравог разума да себи увек постављате питање cui bono. Имати свест коме користи нешто што се од нас очекује да јавно урадимо никада није лоше, а често је чак и отрежњујуће. То се поготово тиче позива на јединство, збијање редова и идентитетску солидарност. Све зависи од тог спољног контекста, па је тако јединство истих људи око исте ствари некада добро, а некада лоше.
Исти људи који су ономад балканизовали Југославију, сада југославизују (Западни) Балкан – тада је требало бити јединствен око тога да је регионална интеграција нешто "катастрофално по нас", данас је то "једини пут у нашу заједничку будућност".
Што се Срба тиче, наш народ је у тим играма и манипулацијама веома добро верзиран и итекако способан да разазна у коју врсту јавне делатности и испољавања солидарности са заједницом треба колико да се инвестира. Само за последњих неколико месеци имали смо заиста потресне примере на шта су Срби способни када се сложе око нечега што им је битно.
Један пример било је масовно народно поклоњење Појасу Св. Богородице, које је Београд на пар недеља претворило у глобални духовни центар православља, па у великој мери и хришћанства уопште. Други пример је сахрана генерала Ратка Младића, несумњиво мање масован скуп, али ништа мање достојанствен и импресиван, поготово када се има на уму каквом су притиску били изложени сви наши сународници који су били спремни да у том свечаном догађају учествују.
И мада су свакако у питању различити догађаји који су различито процесуирани у јавности, у њима, поред масовног учествовања и широког консензуса међу српским народом, постоји неколико важних сличности. Једно је то што су на оба догађаја лајали, сиктали и палацали језиком сви дежурни сведоци, верници и првосвештеници Безалтернативног европског пута. Друго је то што су оба догађаја српски народ са периферије глобалних догађаја у условима два џиновска рата и глобалних турбуленција поново ставили под рефлекторе светске историје. А треће и најважније јесте што је на њима демонстрирана она највећа и најважнија политичка истина коју смо у аманет наследили још од Византије – да народног јединства нема без Цркве.
Једино функционално и историјски продуктивно јединство које Срби тренутно имају, и у чијем темељу стоје сви опипљиви политички резултати у овом веку – било да је у питању опстанак Срба на Косову и Метохији, било одбрана светиња у Црној Гори, било симболичко супротстављање хистеричној русофобној политици Запада – остварено је кроз сведочење српске вере и стајање уз српску Цркву. Овога су и те како свесни господари српске политичке чаршије који, како кроз деловање српских проевропских власти, тако и кроз деловање српске проевропске опозиције (и проевропских студената, и проевропске деснице, и проевропске левице), на све могуће начине настоје да српску Цркву корумпирају, кооптирају и контаминирају прљавштином дневне политике.
Није их тешко препознати – то су они којима је Црква добра само када говори нешто што могу политички да спинују, којима је олтар само предизборна говорница, који у храм долазе да се сликају, а не да се причесте, и који постају "већи хришћани од Патријарха" оног тренутка када из његових уста чују нешто што их нагони да преиспитају властите одлуке.
Јединство пред Лазаром и Милошем
Ослонац на Српску православну цркву не представља никакав српски ексклузивизам у односу на друге балканске народе којима слобода, сувереност и самосталност од страних диктата није потребна ништа мање него Србима. Ако шиити из Јемена и Ирана могу да помогну да се сунити и хришћани Блиског истока, а са њима и цела покорена и окупирана Европа, спасу из канџи америчког корпоративног империјализма, онда могу и православни Срби да буду тачка кристализације за збацивање колонијалних ланаца са "европског Блиског истока" – Балкана.
Али за тако нешто је потребно да Срби размишљају мало крупније и од "уједињене опозиције", и од "уједињене Србије". Ту се могу угледати на Цркву, која представља једину српску националну установу која не функционише унутар авнојевских граница. Или, ако причамо о националним празницима, могу уместо октроисаног "Дана јединства" почети да славе Видовдан, празник који нас подсећа да је једино јединство према коме имамо моралну обавезу – јединство целог народа пред судом Лазара и Милоша.
Ако нисмо спремни на такве жртве и на такву врсту колективне делатности, онда нам, заиста, јединство и није никакав императив. Демократија и постоји под претпоставком да је свако од нас способан да процени да ли ће у свом животу имати више користи од опстанка или од рушења једног политичког режима. Ако се наша јавна делатност исцрпљује у учествовању на изборима, онда по правилима игре нисмо дужни никоме ништа.
И не морамо ни да бринемо – Србија и Српство неће пропасти ни ако Александар Вучић падне, ни ако остане на власти још коју годину. На следећим изборима Лазар и Милош ће нас и даље чекати тамо где смо их оставили. На Косову. На Видовдан.
Live
