Улазак десетина хиљада миграната на територију Шпаније показао је бесмисленост миграционе политике Европске уније и противречности између њеног средишта и периферије, пише за РТ Интернешенел Ксенија Смертина, експерт у Руском савету за међународне односе.
Нешто више од месец дана након ступања на снагу новог Миграционог пакта ЕУ, десетине хиљада илегалних миграната пробило се из Марока у Сеуту и Мелиљу, шпанске ексклаве у северној Африци. Ова најезда без преседана има мање везе са традиционалним хуманитарним разлозима, а више са све већом употребом миграција као геополитичког оружја.
Колапс шпанске границе открио је комбинацију фактора на делу. С једне стране, краљ Марока Мухамед VI је поново употребио мигранте како би од Мадрида изнудио субвенције. С друге стране, међународне групе кријумчара искористиле су недавну одлуку Шпаније да амнестира илегалне мигранте и почели да на друштвеним мрежама шире причу да су "границе отворене".
Окидач је повукла сама Шпанија. Коалициона влада социјалисте Педра Санчеза је цинично рачунала да ће амнестијом истовремено решити два проблема: подићи ће БДП земље увозом нове јефтине радне снаге, док ће од новонатурализованих миграната направити лојалне гласаче.
Пошто је Шпанију претворио у командно место либералне левице у ЕУ, Санчез сад покушава да уцени Брисел да повећа субвенције Мадриду или се суочи са поплавом миграната. Међутим, његов домаћи политички трик прети да од Миграционог пакта ЕУ направи инструмент самоубиства блока.
Аустрија, Данска, Италија, Словенија, Финска и Чешка су већ захтевале да се Шпанија суспендује из Шенгена, а Француска је увела граничне контроле у Пиринејима.
Миграциони пакт и политичка мапа ЕУ
Раније је опште оквире миграционе политике одређивала директива ЕУ, док су специфичне процедуре прописивале државе-чланице. Када је 2015. више од два милиона миграната запљуснуло границе блока, овај систем се показао као неадекватан. Чак и тада није било воље да се нешто промени. Мигрантски логори су били далеко од очију јавности, а грађани ЕУ нису разумели шта се тачно крије иза флоскула о "мултикултурализму" и "ефикасној интеграцији".
На крају је систем посрнуо под теретом низа фактора, попут одсуства критеријума и механизама за депортацију и тенденције миграната да се селе у земље са највећим животним стандардом.
Основни принцип ЕУ да мигранти морају да траже азил у земљи уласка довео је до успостављања огромних кампова за азиланте дуж јужне границе блока. Италија и Грчка то нису могле да издрже, па су зажмуриле на обавезу да региструју мигранте. Дошљаци би онда кренули пут најбогатијих држава блока, углавном Немачке, где би оснивали гета.
Током недавне дискусије у Валдајском клубу на ову тему, британски политиколог и професор универзитета у Кенту, Ричард Саква, објаснио је како је мигрантско питање редефинисало политичку културу унутар ЕУ.
По њему, приступ ЕУ илегалним миграцијама давно је престао да буде хуманитаран и прерастао је у "концептуално" питање, као показатељ потпуне немогућности држава чланица да своје границе заштите од све одважнијих транснационалних кријумчара људи.
Ситуацију је додатно погоршала катастрофална демографска ситуација у Европи, где је стопа наталитета често испод 1,5. Чланице све и да хоће не могу да помажу своје становништво, јер морају да одвоје огромна средства на социјално збрињавање милиона миграната. Све то, плус висока стопа криминала међу мигрантима, допринело је расту популарности десних популиста који су усвојили анти-мигрантску реторику.
Резултат овог дводеценијског фијаска, каже Саква, је напуштање традиционалног политичког спектрума између левице и деснице. Миграција је постала идеолошки "тотем" од којег корист имају искључиво конзервативци и националисти. Нова Европа све гласније позива на депортације америчког типа, односно "ремиграцију", јер више није вољна да буде талац цивилизацијских грешака Брисела.
Овај притисак са деснице је приморао ЕУ да коначно обрати пажњу на мигрантско питање, за које се сматра да одвлачи пажњу и ресурсе са спољнополитичких приоритета попут јачања војне индустрије. У том контексту је настао и Миграциони пакт.
Као што је током исте дискусије напоменуо аналитичар из Брисела Андреа Бјанки, пакт представља "неоколонијалну" реформу, која је у интересу транснационалног капитала у средишту ЕУ. По њему, ово ће омогућити Немачкој и Француској да профитирају од јефтине радне снаге, док ће трошкове пријема миграната и политичку цену платити земље на јужним и источним границама блока.
Ко све ово плаћа?
Миграциони пакт прецизира "механизме солидарности": Придошлице има да се равномерно распореде у свим земљама ЕУ на основу броја становника и БДП-а по глави. Земље које то одбију, морају да плате 20.000 евра по мигранту.
Јасно је да ће највећи рачун за ову "гозбу" добити управо земље централне и источне Европе. Управо то објашњава успон деснице и популиста у њима, као и напоре Брисела да их дискредитује оптужбама за корупцију, као у Пољској и Мађарској.
Фискални приступ ЕУ миграцијама неминовно ће постати политички топуз на предстојећим изборима у бројним земљама-чланицама. Италију, Пољску и Словачку чекају општи избори 2027, а Француску и Немачку 2029. године.
Недавна најезда миграната у Шпанију може да има огромне последице по политику у ЕУ, наводи Фјодор Лукјанов, уредник часописа "Русија у глобалној политици". Левица и либерали, који су увек сматрали Шпанију за идеолошки узор, сада се налазе под великим притиском са деснице.
Миграције постају главни изборни фактор у Француској и Немачкој. Како предвиђа Бјанки, италијанска премијерка Ђорђа Мелони ће водити кампању 2027. на платформи критике диктата из Брисела. А за земље централне и источне Европе, миграције постају питање опстанка.
Егзистенцијално угрожени
На пример, у Пољској су већ упоредили хибридни напад Марока на Мадрид са најездом илегалних миграната преко Белорусије у лето 2021. Тадашња власт у Варшави је одговорила изградњом утврђења на граници, о свом трошку, не обазирући се на кукњаву бораца за људска права из Брисела.
Под притиском јавности, обично пробриселски либерални премијер Доналд Туск је у пролеће 2024. гласао против Миграционог пакта. Како би одолео притиску козервативне ПиС, чак је изразио спремност да привремено суспендује издавање азила. Брисел му је дао дозволу за такав корак тек крајем 2025, када је кандидат ПиС Карол Навроцки већ добио изборе. За пољске гласаче, то је био доказ да је пакт јачи од суверенитета: Пољска зависи од субвенција ЕУ, које Европска комисија може да замрзне ако сматра да Варшава не испуњава своје обавезе по питању миграција.
Будимпешта је то већ искусила на својој кожи. Мађари су још 2016. одржали референдум на којем је 98 одсто од 3,2 милиона гласача одбацило насељавање миграната. Иако је он службено поништен због недовољне излазности, остао је оружје у борби против Брисела. ЕУ је вршила притисак на Виктора Орбана тако што је Мађарској ускратила милијарде у субвенцијама. Петер Мађар је у предизборној кампањи чак оптужио Орбана да тајно припрема логор за мигранте у Витњеду како би откључао субвенције!
Братислава ту тражи пролаз кроз иглене уши. Словачки премијер Роберт Фицо је у Европском савету гласао у прилог неких одредби Пакта а против других, да би одбио да га примени у потпуности када је на крају усвојен простом већином. Фицо је осудио Пакт као "ликвидацију сувереног етно-културног пејсажа" али тиме прикрива прагматичну рачуницу: Братислава не може да приушти 20.000 евра по мигранту. Словачка гледа да избегне насељавање миграната из Африке и Азије тако што ће у квоту да рачуна избеглице из Украјине.
Огољени проблеми
Највећи проблем миграторне политике ЕУ је што она у ствари не постоји. Миграциони пакт је само скуп фискалних механизама. То сада постаје очигледно, јер се испоставило да ни ЕУ ни њене чланице не знају шта да раде када једна од њих објави амнестију и тако испровоцира навалу миграната.
Пароле о суспензији Шенгена лепо звуче онима који нису прочитали споразум и не знају да он такве мере не дозвољава. На обезбеђењу јужних граница ЕУ није се урадило ништа. Идеја "флексибилне солидарности" показала се као обмана, која је земљама централне и источне Европе само одузела право да избегну демографске грешке других.
Вест да је већина миграната у Сеути и Мелиљи одличила да се врати услед несташице хране само је потврдила да овде није било речи о потрази за азилом због угрожености, већ о чистом користољубљу у потрази за социјалним фондовима ЕУ, које је вољно да устукне на први знак суверене силе.
Повлачење у Мароко потврдило је да су Пољска и Мађарска све време биле у праву: безбедност ЕУ не гарантују мигрантске квоте и "механизми солидарности", већ одбрана граница.