Како заиста функционише бриселска бирократија? Обично све почиње жестоком објавом Урсуле фон дер Лајен, која је праћена њеним уобичајеним, самоувереним и хладним осмехом.
Потом се ставља у погон огромни бирократски механизам. Штампају се тоне папира, извештаја, праве се амбициозне мапе пута, непогрешиви планови које нико не чита, јер се евентуални читалац умара само од тога што их гледа. Затим следи безброј конференција, семинара, курсева, сесија социјалног дијалога, тематских предавања, покреће се наводни "дијалог" или "тријалог"...
На крају рађа се нека дивна директива, пропис, агенда или план. Који могу бити ефикасни или неефикасни. Зависи. Њихова (не)ефикасност, пише португалски аналитичар Уго Дионисио за сајт "Фондација стратешке културе", зависи од одговора на једно просто питање: "Cui bono (У чију је то корист)?." Или: Коме такве мере штете.
ЕУ као фестивал самобичевања
Ова бирократска гломазна машинерија треба да сакрије да је реч о непогрешивом монологу монополистичких и олигархијских интереса. Империјализам никада не одустаје, додаје Дионисио, а данашњи Брисел је живи доказ за то, било да делује брзо или споро, или да стоји у месту.
Швајцарски сат није прецизнији од предвидљивости Европске уније, наставља португалски аналитичар. Заправо, ЕУ остаје сироче без сопственог руководства и без заједничко стратешке визије.
Другим речима, ЕУ се данас своди на пуки инструмент доминације западних монопола, који имају своје седиште у САД.
Јер, заиста је страшан и невероватан начин, каже Дионосио, на који европске институције доводе европске народе у изузетно опасне ситуације, које поткопавају европске економије и сама европска друштва.
Током последње две деценије, додаје он, бити чланица ЕУ постало је налик фестивалу самобичевања, неефикасности и неспособности за елите националних држава.
Европи је намењена улога бојног поља
Прави пример је случај критичних минерала, који је огледало свега осталог. Да ли ЕУ заиста жели да спречи брзу деиндустријализацију? Ако жели, ретки земни минерали су јој неопходни.
Бројке, међутим, не лажу. ЕУ је до сада у ту сврху успела да прикупи свега 5-6 милијарди евра. САД су за то време сакупиле отприлике осам до 10 пута више. То је увек исти образац који се свуда понавља: у области вештачке интелигенције, енергије, индустријске револуције 4.0...
То показује да америчка стратегија увек има "примат над свим осталим" и да се европска периферија жртвује због америчког центра. Улога додељена Европи је скромна улога бојног поља, потрошачког тржишта и извора људских ресурса.
Комуникациони простор унутар ЕУ испуњен је прелепим пакетима, састављеним од фантастичних агенди, бриљантних акционих планова и бескрајних законодавних "аката" како све то не би било превише очигледно.
Али права функција тог фолклора је да увуче државе чланице у однос неоколонијалне зависности од САД. На пример, такозвана енергетска транзиција се догодила како би Европа остварила "независност" од руске "антидемократске енергије". Ова "независност" од руске енергије представљана је као права стратешка независност.
У ствари, САД су потпуно замениле Русију, а све то је продато као огромна победа "европских вредности и принципа".
Сада откривамо да ЕУ има празне резервоаре и да нема начина да их напуни, пошто мора да купује гас на спот (дневном) тржишту, по ценама неподношљивим за европску економију.
Али, најгоре од свега је то што земље попут Немачке и даље имају важеће уговоре о снабдевању са Руском Федерацијом, али не желе да их користе, радије купујући руску енергију чак и од Индије, само много скупљу.
Како опљачкати Европу
Такође, САД су привукле европске инвестиције у батерије, електрична возила и чисте технологије путем Закона о смањењу инфлације, стварајући ефекат усисавања, што је значајно ослабило европску индустријску базу. ЕУ ни овог пута није адекватно реаговала.
Компаније које су могле да инвестирају у Пољској, Шпанији или Француској преселиле су се у Тексас или Северну Каролину, како би добиле приступ субвенцијама, које ЕУ "није успела" да надокнади. Заузврат, новац који је ускраћен европској економији, ЕК је послала режиму у Кијеву да убија и Украјинце и Русе, пише Дионисио.
Европска унија производи прописе – Закон о вештачкој интелигенцији, Закон о дигиталним услугама, Закон о дигиталним тржиштима – али при томе не поседује ниједан чип са високим перформансама, који може назвати својим.
Невидљива рука Вашингтона
НАТО 3.0 није ништа више од америчког тржишта, пошто је 48 одсто наоружања, које су купиле европске државе, америчко оружје. Између 2022. и 2024. године, 50,7 одсто војне потрошње европских земаља НАТО-а представљало је куповину америчког оружја.
У неким случајевима, Брисел је ипак показао задивљујућу ефикасност, каже Дионисио. На пример, обезбедио је 71 милиона долара, које су углавном отишле у руке америчког "Фајзера". У рекордном року је створен и систем за куповину америчког течног гаса. Експресно су одобрене и милијарде евра кредита кијевском режиму за куповину оружја из САД, које се потом испоручује Кијеву.
Питање које нико спреман да постави јесте да ли политички ентитет од пола милијарде становника, који представља трећу светску економију, може заостати случајно.
У свим тим случајевима, делује "невидљива рука" Вашингтона. Споразум Фон дер Лајенове и Трампа, иначе потпуно ван надлежности Европске комисије, који предвиђа инвестиције, куповину гаса и оружја, савршен је пример постојања тог убрзаног механизма, доступног само (зло)вољи Беле куће.
Енглески тројански коњ
Ето зашто Европа "дозвољава да буде увучена" у бескрајни рат, који прети да ће је уништити по трећи пут за 130 година, додаје овај аналитичар.
Није ни чудно што се Брисел потпуно поистовећује са структурама попут НАТО-а и Г7, будући да се те структуре сублимирају стратегију оних који доминирају над Европом, жртвујући део за целину, периферију за центар.
То је прави епилог Другог светског рата, који, такође, објашњава упорну неспособност Брисела када је у питању потврђивање независности европских земаља и хиперсоничну брзину којом се доносе резолуције које га чине зависним од САД.
Чињеница је да је Де Голова визија Европе изгубила од енглеског тројанског коња, примећује Дионисио. Де Гол се залагао за Европу "од Атлантика до Урала", а то САД никад нису хтеле да прихвате. За Вашингтон, "Европа од Атлантика до Урала" представљала је смртну претњу прецизној архитектури Хладног рата.
Де Гол се залагао за Европу суверених нација, неку врсту "конфедерације", која би функционисала као "трећа сила" између САД и СССР-а, способна за дијалог са Москвом као и за поновно уједињење континента. Изгледа да Европљани нису научили чак ни елементарне лекције историје. Макрон, нека врста анти-Де Гола, сноси највећу кривицу крив за овакав исход, каже Дионисио.
У тајном документу ЦИА из 1967. године наводи се да је Де Гол очекивао да Француска и СССР постану "портпароли Западне и Источне Европе", са одвојеним, али преклапајућим сферама утицаја на немачко питање.
За Вашингтон, овај став је значио опасност по његове хегемонистичке претензије. Де Гол је имао стратешку визију Европске заједнице (ЕЕЗ), која није укључивала доминацију Брисела, већ конфедерацију националних држава, предвођену Паризом.
Али најгоре од свега је што је ова европска конфедерација требало да буде независна од НАТО-а.
ЕУ је створена насупрот здравом разуму
Због тога је Де Гол два пута стављао вето на улазак Британије у ЕЕЗ (1963. и 1967.) јер је у англоамеричким "специјалним односима" видео механизам за инфилтрацију америчких интереса. Али, Де Гол није видео једну кључну ствар: да, као што доказује брегзит, Уједињено Краљевство не мора бити у Европској унији да би се његови страхови материјализовали.
Англосаксонски језик и култура функционишу као привилеговано неоколонијално средство у конструкцији која је превише разнолика да би имала унутрашњу кохерентност. Ако та кохерентност није долазила из Париза, могла је доћи само преко Атлантика, преко Уједињеног Краљевства.
Пораз Де Голове визије "Европе од Атлантика до Урала" представља и коначни пораз Европе. ЕУ данас функционише као пуки продужетак НАТО-а и као посредник вашингтонског утицаја на Европу, Евроазију и Блиски исток.
Како је приметио француски мислилац Алан де Бенова, таква Европа, скројена по америчком укусу, створена је упркос здравом разуму: "Желели смо да кренемо од економије и трговине, уместо да почнемо од политике и културе. Желели смо да створимо Европу одозго, дајући све моћи бриселској комисији, уместо да пођемо одоздо, то јест од заједница, региона и нација..."
То је истинско наслеђе Фон дер Лајенове, која је коначно учврстила европску неоколонијалну потчињеност САД. У таквој, наопакој и проамеричкој Европи, амерички интереси ће увек имати предност над европским.