Свет
Украјина: Када афере постану систем
Новац има једну особину коју политичка реторика нема: оставља траг. Када истражитељи почну да прате тај траг, функције, говори и политички слогани постају мање важни од неколико једноставних питања: Одакле је новац дошао? Ко га је предао? Ко је требало да га легализује? Преко којих рачуна и компанија? И у чију корист?
Постоји тренутак у животу сваког политичког система када више није могуће сваку нову аферу објаснити као изолован случај.
Један ухапшени функционер може бити изузетак. Други може бити случајност. Трећи чак може бити доказ да институције функционишу и да нико није недодирљив.
Али када се у различитим истрагама појављују министри, људи из Председничке канцеларије, посланици, крупни бизнисмени, државна банка, десетине и стотине милиона гривни у готовини – и када између тих предмета почну да се појављују исти људи и исти токови новца – онда више није довољно питати ко је крив.
Мора се поставити много озбиљније питање: да ли пред собом још имамо низ корупционашких афера – или нам се пред очима открива начин на који је функционисао читав систем моћи
Управо то питање данас се поставља у Украјини.
Од "Мидаса" до председничке канцеларије
Најновији догађаји важни су зато што линије које су до јуче изгледале раздвојено почињу да се укрштају.
Тимур Миндич, бизнисмен и једна од централних фигура предмета "Мидас".
Херман Халушченко, бивши министар енергетике и правде.
Ирина Мудра, бивша заменица шефа Председничке канцеларије.
Максим Микитас, бивши посланик и бизнисмен.
Вадим Столар, посланик против којег је сада покренут поступак у одсуству.
Виктор Дубовик из правног сектора Председничке канцеларије.
И државна Sense Bank. То више није једно име.
То је низ људи, институција, новца и политичких веза чије односе украјински антикорупцијски органи сада покушавају да реконструишу.
Посебну тежину добила је тврдња изнета 25. августа пред Високим антикорупцијским судом.
Према тврдњи тужиоца Специјализованог антикорупцијског тужилаштва — САПО — изнетој пред судом, Тимур Миндич предао је готовину Ирини Мудрој, а тај новац је потом требало да буде легализован и употребљен за плаћање кауције Херману Халушченку.
Реч је о 150 милиона гривни.
Овде је неопходна прецизност: то је тврдња тужилаштва изнета у судском поступку. То још није правоснажно утврђена чињеница.
Али њен политички значај тешко је преценити. Јер ако тужилаштво успе да докаже ту путању новца, више нећемо говорити само о паралелним аферама које случајно потресају исти политички систем.
Говорићемо о конкретној финансијској вези између актера различитих истрага.
Пратите новац
Званични НАБУ већ је описао истрагу која обухвата 150 милиона гривни у готовини за које истражитељи тврде да су преко фиктивних компанија увођене у легални финансијски систем како би се платила кауција особи повезаној са предметом "Мидас".
А новац има једну особину коју политичка реторика нема: оставља траг.
Када истражитељи почну да прате тај траг, функције, говори и политички слогани постају мање важни од неколико једноставних питања: Одакле је новац дошао? Ко га је предао? Ко је требало да га легализује? Преко којих рачуна и компанија? И у чију корист?
Управо зато случај Ирине Мудре добија додатну тежину.
Њој је одређен притвор уз могућност кауције од 20 милиона гривни. На питање како ће обезбедити тај новац, одговорила је да део средстава има, а да ће за остатак покушати да се обрати пријатељима и познаницима.
"Имам много пријатеља и много контаката." Сама та реченица, наравно, није доказ кривице.
Ни помоћ пријатеља у плаћању кауције сама по себи није доказ корупције.
Али у систему потресеном истрагама у којима се управо испитује порекло огромних количина готовине, речи новац, пријатељи и контакти добијају политичку симболику коју је тешко занемарити.
Јер управо без те три речи тешко је разумети функционисање затворених центара моћи.
Круг се шири
Истог 25. августа појавила се још једна важна информација.
Директор НАБУ Семен Кривонос потврдио је да је посланик Вадим Столар обухваћен поступком у одсуству.
Исти предмет већ обухвата Ирину Мудру, Максима Микитаса и Виктора Дубовика из Председничке канцеларије.
Према наводима истраге, предмет се не односи само на прање новца већ и на незаконито преузимање компанија и имовине, фалсификовање документације и манипулације државним регистрима.
И опет треба нагласити: говоримо о оптужбама које тек треба доказати пред судом.
Али чак и пре пресуда, размере истраге дозвољавају политичко питање.
Када се један предмет простире између парламента, Председничке канцеларије, крупног бизниса и финансијског система, да ли је још довољно говорити само о неодговорним појединцима?
Или треба почети говорити о окружењу које је такве односе омогућило?
Шевченкових 15 одсто
Управо у том ширем контексту треба разумети информацију коју сам већ јавно изнео.
Разговарао сам са Кирилом Шевченком, бившим гувернером Народне банке Украјине.
Уз његову сагласност пренео сам његову тврдњу да је од средстава која су одобравана као помоћ Украјини 15 одсто издвајано као нешто што се унутар система практично подразумевало.
Та информација је изазвала огромну пажњу јавности. Али данас бих питање поставио другачије.
Не тражим од читаоца да верује ни Кирилу Шевченку ни Душану Бераку на реч. Пратите новац. Пратите 150 милиона гривни о којима говоре сами украјински истражни органи.
Пратите ко је, према тврдњи тужиоца, предао готовину. Пратите ко је требало да је легализује. Пратите преко којих структура је требало да прође. Пратите за чију је кауцију била намењена.
А онда поставите питање које би морало да интересује не само Украјинце него и сваког европског пореског обвезника: ако су кроз Украјину током рата прошле десетине милијарди долара и евра стране помоћи, колико је ефикасно контролисано где је тај новац завршавао?
Ове истраге саме по себи не доказују Шевченкову тврдњу о 15 одсто. Али показују зашто она заслужује озбиљну проверу.
А ако би се једног дана показало да је системско издвајање постојало, питање више не би било само ко је у Кијеву узимао новац.
Питање би било: ко је знао? И одмах затим: ко је на Западу контролисао новац сопствених пореских обвезника и шта је знао о његовој коначној судбини?
Јермак – моћ филтера
Управо ту долазимо до човека без којег је тешко разумети систем власти Владимира Зеленског последњих година – Андреја Јермака.
Његова стварна политичка моћ никада се није могла мерити само формалним описом функције. Јермак није био само шеф Председничке канцеларије.
Био је последњи политички филтер између председника и огромног дела система.
А човек који контролише приступ председнику не контролише само распоред састанака. Он зна ко жели до председника.
Зна шта тражи. Зна шта нуди. Зна шта председник треба да чује. И можда још важније – зна шта до председника неће стићи.
Зато у политици понекад није најмоћнији човек онај који доноси последњу одлуку. Најмоћнији може бити онај који одлучује коју ће информацију човек који доноси последњу одлуку уопште добити.
Управо због тога са посебном пажњом пратим информације које добијам о могућем поновном политичком активирању Андреја Јермака. Не представљам их као доказану чињеницу.
Али ако се потврде, најзанимљивије питање неће бити да ли се Јермак вратио.
Биће: зашто је поново потребан? Шта зна? Које контакте још има? Које мреже још функционишу?
И како човек за којег се мислило да представља завршено поглавље једног периода поново може постати важан баш у тренутку када тај систем улази у најдубљу кризу?
Информација је у политици валута. А човек који је годинама стајао на раскрсници информација акумулира нешто што се губитком функције не брише преко ноћи.
Залужни и питање "дана после"
На другој страни налази се Валериј Залужни. Бивши главнокомандујући украјинске војске, данас амбасадор у Великој Британији, представља сасвим другу врсту политичког капитала.
Он има ратни ауторитет. Препознатљивост. И потенцијални легитимитет човека који није директно везан за све политичке терете садашњег председничког система.
То не значи да је Лондон "изабрао" Залужног. Немамо доказ за такву тврдњу. Као што немамо доказ да је Запад донео одлуку да замени Зеленског.
Али имамо право да поставимо много једноставније питање: зашто се о наследнику председника који је још на власти толико разговара? Озбиљне дипломатије не планирају само за сутра.
Оне разматрају различите сценарије много пре него што им постану неопходни.
Зато можда погрешно постављамо питање када питамо: хоће ли Зеленски пасти? Много занимљивије питање гласи: ко се већ данас позиционира за Украјину после Зеленског?
Миндич представља спој бизниса, новца и политичке блискости. Јермак мрежу, информацију и приступ. Залужни потенцијални алтернативни политички легитимитет. То не значи да су део једног плана. Али значи да представљају различите центре моћи у систему који улази у период велике неизвесности.
А рачун стиже европском грађанину
Постоји још једна димензија ове приче која се не завршава на украјинској граници.
Европска унија и њене државе чланице од почетка рата мобилисале су огромне износе различитих облика подршке Украјини и Украјинцима.
Реч је о стотинама милијарди евра када се саберу различити облици финансијске, хуманитарне, војне и друге помоћи.
А тај новац не настаје ни из чега. Иза европских фондова, националних буџета, кредита и гаранција на крају стоје европске економије и европски грађани.
Зато би доказивање системског извлачења чак и дела тог новца представљало политички потрес далеко изван Украјине.
Управо ту Шевченкова тврдња о 15 одсто добија своју најосетљивију европску димензију.
Ако би се доказала, питање не би било само: ко је узимао? Него и: ко је контролисао?
Европски грађанин има право да пита шта се дешава са новцем који се издваја у његово име. Посебно када истовремено живи са високим ценама енергије, становања, хране и свакодневног живота.
Не би било озбиљно тврдити да је сва европска скупоћа последица Украјине. Није.
Узроци су бројни – од енергетских потреса и последица санкционе политике до структурних проблема европске привреде и глобалних економских поремећаја.
Али политичко питање остаје: колико дуго се од сопственог становништва може тражити да прихвата растуће трошкове геополитичке политике, а да нема право да пита где новац завршава и какав резултат та политика производи?
Колико? До када? За који циљ? Под чијом контролом?
И после најновијих украјинских истрага: где је завршио новац?
То нису проруска питања. То су демократска питања.
Зашто јачају суверенисти?
Јачање суверенистичких, евроскептичних и антисистемских странака широм Европе не може се објаснити једним узроком.
Било би неозбиљно свести га само на Украјину.
Имиграција, пад куповне моћи, енергетска политика, слаб економски раст, однос према националном суверенитету, неповерење према институцијама и осећај да су европске политичке елите све удаљеније од свакодневног живота својих грађана – све су то делови исте политичке кризе.
Али цена рата постаје део те једначине.
Јер грађанину који гледа како се десетине милијарди издвајају за иностранство није довољно рећи да је то "геополитичка нужност".
Он има право да пита за цену. Има право да пита за резултат. Има право да пита за контролу. Има право да пита за алтернативу. А ако му се на свако такво питање одговори етикетом "популиста", "екстремиста" или "проруски", његово незадовољство неће нестати.
Само ће потражити политичког представника. И управо ту настаје простор за странке које обећавају нешто што је европска политика дуго потискивала: повратак националног интереса у средиште политичког одлучивања.
Live
