Свет

Почетак буне у Кијеву: Добија ли Зеленски новог господара

Бриселски ланци ће Украјини бити тежи и тешњи од америчких, тврди руски аналитичар Виталиј Рјумшин
Почетак буне у Кијеву: Добија ли Зеленски новог господараGetty © Niall Carson/PA Images

Недавна кадровска превирања у Кијеву указују да се Украјином све више господари не из Вашингтона, већ из Брисела, а да је ЕУ далеко строжи господар од Америке.

Владимир Зеленски има невероватан таленат да уједини људе, али против себе, пише руски аналитичар Виталиј Рјумшин.

На улицама Кијева се већ дешава нови Мајдан, с тим да су заставе заменили знаци од картона, док гомила поново скандира "срамота". Све личи на јули 2025, када су избили протести против покушаја Зеленског да укине независне агенције за борбу против корупције, НАБУ и САП.

Овај пут, повод је смена министра одбране Михаила Фјодорова, која се наставила захтевима за смену главнокомандујућег Оружаних снага Украјине Александра Сирског, да би потом прерасла у фестивал незадовољства самим Зеленским.

Разлика је што се овај пут не ради о безличној маси забринутих грађана, већ о формалном покрету у настанку, окупљеном око Фјодорова и неколико водећих војних заповедника, што протестима даје благе обрисе револуције.

Иако је евентуални пад Зеленског још далеко, сукоби фракција унутар украјинске елите се интензивирају. По свему судећи, ово није изолована криза, већ још један јавни излив сукоба који је почео прошлог лета.

Зеленски жели да буде тотални господар Украјине. Његови противници желе да му одузму практичну моћ и од њега направе фигуру. Запад, у међувремену, жели да Украјина остане у његовој орбити какав год био исход унутрашњег сукоба.

Зато ни не чуди да се у центру најновијег скандала нашао Фјодоров, који представља западно оријентисани украјински систем једнако као и антикорупцијске агенције. То објашњава и познати стил скандирања и плаката на протестима, односно њихову патворену спонтаност.

Сетимо се да је Зеленски практично био приморан да Фјодорова именује за министра одбране после афере "Миндич" прошле јесени, чиме му је омогућио приступ огромним количинама западног новца који се прилива у украјинску војску. Пошто тада није могао отворено да пркоси својим противницима, искористио је прву прилику да "реконструише владу" и смени Фјодорова. 

Резултат је био напола успешан. Фјодоров јесте смењен, али Зеленски није успео да задржи контролу над војском коју је консолидовао 2024. године именовањем Сирског. Под притиском демонстраната, Сирски је смењен а на његово место доведен Михаил Драпати.

Драпати је претходно напустио место команданта копнене војске зато што је отворено критиковао услове унутар ОСУ. Овај пут је био међу првима који су подржали Фјодорова. У поређењу са Сирским, који се сматрао за лојалисту, очигледно ће да представља изазов Зеленском.

Постоји једна битна разлика у односу на рану 2024, када је тадашњи војни командант Валериј Залужни имао довољно личног ауторитета да се супротстави Зеленском. У тренутку смене, Залужни није имао политичку подршку да се супротстави председништву, док Драпати сада има такве спонзоре, и то вољне да Зеленском јавно стану на реп.

Није овде реч о демонстрантима са картонским паролама. Одлучне битке у украјинској политици не воде се у Кијеву, већ у Бриселу.

Прошле године, Зеленски се држао док ЕУ није запретила укидањем финансијске помоћи. По свему судећи, то се десило и овај пут: Сирски је одбијао оставку док није дошао ферман са Запада. Све то наводи на закључак да је ЕУ за Зеленског постала далеко строжи господар него што је то Америка икада била.

Док је финансирање Украјине надгледала администрација Џозефа Бајдена и америчке демократе, Зеленски је имао широк маневарски простор. Сам је кадрирао, док је Вашингтон углавном толерисао корупцију у војсци и политици.

Када је опозиција прешла у табор европске бирократије, међутим, захтеви су постали тврђи а финансијску подршку су почеле да прате оштре антикорупционе мере. Велике смене кадрова све више зависе од одобрења извана, док Брисел притеже конце на којима виси украјинска марионета.

Зеленски се сада налази у незавидном положају. Иако је на папиру главни у Кијеву, његов маневарски простор се свакодневно смањује. У пракси полако постаје "председник Фунт", лик из чувеног романа Иљфа и Петрова "Златно теле", којем је посао да седи на челу предузећа која контролишу други и преузима кривицу за све што крене по злу.

Руско руководство би требало да обрати пажњу на овај развој догађаја, јер Москва и даље има тенденцију да на Кијев гледа као продужену руку Вашингтона. Однос снага између спонзора Украјине се по свему судећи мења, а Брисел је све спремнији да директно утиче на одлуке о новцу и кадровима.

Уосталом, битка између украјинске жабе и змије још није готова: најзанимљивије тек предстоји, закључује Рјумшин.

image
Live