Исланд данас одлучује викиншки или ЕУ пут: На референдуму питање суверенитета, рибе и рата

Исланђани данас излазе на референдум на којем ће одлучити да ли њихова земља треба да обнови преговоре о приступању Европској унији. У готово потпуно подељеном друштву иза једноставног питања "да" или "не" отворене су много крупније дилеме – од суверенитета над богатим риболовним водама до страха да би чланство малу острвску државу још чвршће везало за све милитаризованију политику Брисела.

Вулин: Зашто Исланђани заслужују да буду питани, а Срби не?

Питање на које око 265.000 бирача треба да одговори вечерас до 22 сата гласи: "Да ли Исланд треба да настави приступне преговоре са Европском унијом?" Референдум није правно обавезујући и не представља гласање о самом чланству, али уколико победи "да", Рејкјавик би обновио преговоре са Бриселом, док би евентуални коначни споразум о приступању морао да буде стављен на још један референдум.

Последње анкете показују колико је земља подељена. Истраживање "Маскине" давало је благу предност присталицама наставка преговора – 51,3 према 48,7 одсто – док је "Галуп" само два дана касније забележио готово обрнут однос: 51,6 одсто за "не" и 48,4 одсто за "да".

Исланд је захтев за чланство поднео 2009. године, после финансијског слома који је погодио земљу. Три највеће банке пропале су у истој недељи, исландска круна је потонула, а инфлација нагло порасла. Тада су социјалдемократе тврдиле да би чланство у ЕУ и увођење евра заштитили земљу од будућих потреса. Исланд се, међутим, од кризе опоравио брже од појединих чланица ЕУ које су прошле кроз оштре програме штедње, а након промене власти преговори са Бриселом замрзнути су 2013. године.

Риба као питање суверенитета

Више од деценије касније, једно од најосетљивијих питања остало је исто: ко ће одлучивати о исландској риби?

Звучи небитно, али је заправо рибарство један од стубова исландске привреде и извоза, а противници чланства страхују да би прихватањем заједничке политике ЕУ у области рибарства Рејкјавик део контроле над својим богатим риболовним подручјима препустио Бриселу.

Министарка спољних послова: Исланд би могао да претекне Црну Гору и постане 28. чланица ЕУ

Заговорници ЕУ тврде да би Исланд могао да покуша да испреговара посебне услове. Евроскептици, међутим, подсећају да ниједна чланица није добила потпуно изузеће од заједничке политике у тој области.

"Супротно тврдњама владе, чланство у Европској унији није споразум скројен по мери, у којем свака земља бира делове који јој одговарају, а одбацује остале", упозорила је лидерка Партије независности Гудрун Хафстеинсдотир.

Професор Универзитета Бифрост Еирикур Бергман сликовито је описао политичку осетљивост тог питања, рекавши да би сваки исландски политичар који би се одрекао суверенитета над водама земље "био протеран из земље".

Од Трампа до страха од милитаризације ЕУ

Овогодишња кампања, међутим, добила је и снажну геополитичку димензију. Присталице ЕУ као нови аргумент за чланство наводе изјаве америчког председника Доналда Трампа о преузимању контроле над суседним Гренландом. Према њиховом тумачењу, припадност бриселском царству пружила би Исланду додатну заштиту у све нестабилнијем међународном окружењу.

Министарка спољних послова Торгердур Катрин Гунарсдотир поручује да је за Исланд важно да буде део "групе земаља сличних ставова које заједно стоје иза принципа и вредности". Али бивши премијер и лидер Партије центра Сигмундур Давид Гунлаугсон сматра да се Трамповим изјавама придаје превелики значај.

"Могу да разумем да је то иритантно и забрињавајуће за наше пријатеље на Гренланду и у Данској, али не мислим да би требало превише читати из те хиперболе", рекао је Гунлаугсон, додајући да никада није веровао да постоји "стварна могућност" америчке инвазије.

"Увек сам на то гледао као на једну од његових смицалица", додао је.

Противници приступања упозоравају да би Исланд уласком у ЕУ могао да изгуби део самосталности у спољној политици и да се додатно веже за блок који се, према њиховој оцени, убрзано милитаризује. Покрет "Левица против ЕУ" упозорава да се Европска унија "убрзано креће ка милитаризацији" и поставља питање да ли Исланђани желе да "своју децу и друштво припремају за будућност служења под оружјем европске војне силе".

Бивши исландски амбасадор у Бриселу Гунар Палсон отишао је корак даље, оценивши да ЕУ којој је Исланд размишљао да приступи 2009. више није она иста ЕУ.

"ЕУ је сада, први пут у својој историји, директна страна у војном сукобу у Европи", навео је Палсон, указујући и на економске последице прекида веза са руским енергентима.

Исланд је већ дубоко на Западу

Исланд, ипак, није војно неутрална земља. Један је од оснивача НАТО-а и, иако нема сопствену сталну војску, са Сједињеним Америчким Државама има споразум о одбрани још од 1951. године. На острву се налази база "Кефлавик" коју користе снаге НАТО-а, као и мрежа радарских станица које су званичници Алијансе називали "очима и ушима НАТО-а на северу".

Значај Исланда додатно одређује његов географски положај. Земља лежи на стратешком простору између Гренланда и Велике Британије, на такозваном ГИУК (Гренланд, Исланд, Уједињено Краљевство) пролазу којим руски бродови и подморнице излазе у северни Атлантик.

Исланд је, осим тога, већ део Европског економског простора и Шенгена и примењује велики део прописа ЕУ, али без права гласа у институцијама ЕУ.

А шта ако победи "да"?

Чак ни победа присталица наставка преговора не значи да је пут ка Бриселу известан.

Министарка спољних послова Исланда страхује од "брегзит тренутка" на референдуму о приступању ЕУ

Гунлаугсон доводи у питање и само значење позитивног исхода референдума, тврдећи да је питање формулисано толико широко да би будућа влада могла једноставно да пита Брисел шта нуди Исланду и, уколико понуда не буде прихватљива, поново обустави процес.

"Ако касније постанем министар спољних послова или премијер, да ли сам испунио ту обавезу тако што сам једноставно питао ЕУ: 'Шта сте спремни да нам понудите?' И да ли је тиме мој посао завршен", упитао је бивши премијер.

Тако Исланђани данас формално не одлучују да ли ће ући у Европску унију. Одлучују тек да ли ће поново отворити врата преговорима које су затворили пре више од деценије.

Али иза тог питања стоји много крупније: колико је ова острвска земља спремна да за место за столом у Бриселу препусти онога што је вековима љубоморно чувала – контролу над сопственим ресурсима и право да сама одлучује о свом путу.