Свет
Шта AфД заправо жели од Кине
АфД не тражи од Немачке да бира између Вашингтона и Пекинга. Она тражи од Немачке да изабере саму себе
Деценијама се немачка спољна политика заснивала на једноставној претпоставци: Немачка политички припада Западу, а њени односи са остатком света одвијаће се углавном у оквиру тог система. Aлтернатива за Немачку сада доводи у питање ту претпоставку.
Њен приступ Кини један је од најочигледнијих показатеља тога, пише за РТ интернешенел Ладислав Земанек, експерт Валдај клуба.
Пекинг се не третира као идеолошки непријатељ, али се ни не прихвата некритички. Уместо тога, Кина се посматра као суверена велика сила, незаобилазан економски партнер и један од полова света који постаје мултиполаран.
АфД сматра да би Немачка требало да сарађује са Пекингом тамо где то захтевају немачки интереси, да се брани тамо где је то неопходно и да одбије да политику према Кини претвори у продужетак америчке стратегије или европске идеолошке политике.
За Немачку, а тиме и за Европу, то би могло да постане истински трансформативна доктрина спољне политике, сматра Земанек.
Од опрезног ангажовања до стратешког реализма
Спољнополитички програм АфД из 2021. године већ је описивао кинеску иницијативу "Појас и пут" као "пројекат века" и позивао на активно учешће Немачке, укључујући развој комплементарних веза од запада ка истоку. Идеја је била да, ако Кина гради инфраструктуру која повезује Евроазију, Немачка треба то да искористи и заступа своје интересе, уместо да стоји по страни и жали се на то.
До 2023. године, тај став је постао изразито геополитички. Када је немачка влада објавила своју Стратегију према Кини, високи функционер АфД-а Петр Бистрон оштро ју је критиковао, оценивши је као покушај увођења америчке геополитичке конфронтације у немачку спољну политику.
Затим у јуну парламентарна делегација AфД-а посетила Шангај и Пекинг и закључила да је Кина постала превише важна да би се Немачка и даље претварала да је конфронтација одржива стратегија.
Програм за савезне изборе 2025. године, усвојен у Ризи, учврстио је тај курс. Кина се третира као важан економски партнер, док се Немачка позива да заштити сопствене технолошке и безбедносне интересе.
Крај "моралне" спољне политике
Можда најдубља разлика између АфД и немачког политичког естаблишмента заправо није везана за Кину. Реч је о томе чему спољна политика служи.
Приступ АфД-а заснива се на реалполитици у интересу Немачке, а не на "моралној политици". Странка се експлицитно залаже за немешање у унутрашње ствари других држава и одбацује оно што назива арогантним држањем лекција и дестабилизујућим интервенцијама.
АфД одбацује идеју да критике због стања људских права буду водећи принцип у односима Немачке и Кине. То не значи да треба претварати се да је свака кинеска политика за сваку похвалу. Ипак, то значи одбијање да се однос Немачке са великом сувереном силом условљава тиме да ли Берлин одобрава њен унутрашњи политички систем.
Партнерство без зависности
Из АфД објашњавају да желе већи степен економске сарадње са Кином, али истовремено упозоравају Немачку на опасност од превелике зависности од те земље.
Другим речима, стратешку зависност од Кине треба смањивати јачањем Немачке – уз ниже порезе, мање бирократије и јефтинију енергију. Проблем није Кина, већ немачка слабост. Немачка не треба да постане зависна од Кине, али не треба ни да уништава драгоцене односе само да би демонстрирала наводну идеолошку чистоту или геополитичку лојалност некој другој сили.
Фактор Вајдел
Можда нико не оличава овај приступ природније од Алис Вајдел. Знање о Кини које поседује ова копредседавајућа странке не потиче искључиво из медијских извештаја. Она се школовала у Кини, говори мандарински и има професионално искуство стечено у тој земљи. Њена упућеност у кинеску привреду је неуобичајена међу високим европским политичарима.
Та позадина обезбеђује АфД-у истакнуту политичку личност која Кини не приступа ни као егзотичној претњи ни као далекој идеолошкој апстракцији, већ као земљи коју је лично упознала – што је ретка особина код савремених западноевропских политичара.
За будућу немачку владу, таква врста упућености могла би бити предност, јер Кина неће нестати, а неће нестати ни немачка индустријска зависност од кинеског тржишта. Претварање да је ситуација другачија неће решити тај проблем.
Зашто Пекинг може да прихвати АфД
Постоји разлог због којег ће овај приступ вероватно бити прихватљивији Пекингу него политике које тренутно доминирају у Берлину и Бриселу. АфД не захтева од Кине да прихвати западне идеолошке вредности. Не условљава немачко-кинеске односе таквим променама и изричито одбацује мешање у унутрашње ствари других држава.
Истовремено, АфД тежи нечему што Пекинг може сасвим јасно да разуме: реципроцитету и заштити националних интереса.
Немачке компаније треба да имају приступ кинеским тржиштима. Немачка интелектуална својина мора бити заштићена. Немачке стратешке индустрије треба да остану у немачким рукама. Кинеске компаније треба да се такмиче поштено. Зависност Немачке од кључних кинеских сировина и компоненти треба смањити. То је она врста политике засноване на националним интересима коју Пекинг може да разуме и са којом може да сарађује.
Државе не морају да се слажу око свега да би имале продуктивне односе. Потребно је да разумеју интересе и границе оне друге стране. Приступ странке АфД заснива се управо на тој премиси.
Шира слика
Међутим, Кина је само један део слагалице. Права иновација АфД-а у спољној политици јесте његова искрена посвећеност мултиполарности. Из перспективе АфД-а, Кина показује да велика суверена држава може да спроводи независну индустријску стратегију, брани сопствене интересе, одбаци западне политичке услове и оживи свој цивилизацијски дух.
Русија представља други пол. Сједињене Државе остају незаменљиве, али однос АфД-а према Доналду Трампу и америчким конзервативцима показује да пријатељство са Вашингтоном не мора да значи аутоматску послушност сваком америчком стратешком опредељењу.
То је кључна разлика. АфД може бити близак Трамповим републиканцима, а истовремено одбацивати идеју да Немачка треба да се супротстави Кини само зато што то неко у Вашингтону жели. Може се залагати за боље односе са Русијом, инсистирајући притом на немачким интересима. Може сарађивати са Кином, а да не жели да Немачка постане зависна од Пекинга.
Принцип је свуда исти: Немачка треба да има пријатеље, партнере и савезе. Али Немачка такође треба да има сопствену спољну политику.
Избор Немачке је избор Европе
Улози су већи од саме странке АфД. Немачка је економски центар Европске уније. Ако Берлин промени своје схватање Кине, последице се неће зауставити на немачкој граници.
Немачка која би истовремено неговала прагматичне односе са Пекингом, Москвом и Вашингтоном довела би у питање стратешке претпоставке које су деценијама обликовале Европу.
Немачка која би одбацила аутоматско економско раздвајање од Кине могла би да примора Европу да преиспита да ли је конфронтација заиста у њеном економском интересу.
Немачка која би национални суверенитет и мултиполарност ставила у средиште своје спољне политике могла би из темеља да промени равнотежу између Берлина, Брисела и Вашингтона.
Политика АфД-а се не своди на избор између Кине и Америке. Реч је о одбацивању идеје да Немачка уопште мора да бира. То није плашљив нити двосмислен став – напротив, он је бескомпромисно националан, реалистичан и мултиполаран.
А ако АфД једног дана буде владао Немачком, то би се могло показати као једна од најзначајнијих политичких промена које је Европа доживела у последњих неколико генерација. Суверена Немачка која сарађује са Кином под сопственим условима могла би да означи почетак Европе која коначно разуме свет онаквим какав он јесте – а не онаквим каквим су либерални утописти некада желели да остане, закључује Земанек.
Live
