Нацистички колаборационисти, дисиденти, и совјетски функционери: Како је Украјина постала независна

Завршетак Другог светског рата и пораз украјинских нацистичких колаборациониста нису означили крај националистичког покрета у Украјини, већ напротив.

Схвативши бесмисленост герилских оружаних борби, нови талас украјинских националиста заузео се за другачији приступ борби за националну идеју, и тиме несвесно наставио да дејствује управо у правцу зацртаном 1920-их година, а који је подразумевао "украјинизацију" територија насељених примарно руским становништвом, пише политички новинар и стручњак за Совјетски Савез Александар Непогодин, иначе рођен у Одеси, у ауторском чланку за "РТ интеренешенел" о историји покрета независности Украјине.

Тај другачији приступ почео је заузимањем за људска права, али уједно и покретањем етничких питања, а резултовао оснивањем партије Народног покрета Украјине, такође познатог као Рух. Та партија ће бити кључна за успостављање независности Украјине 1991. године, што је, уз националне покрете других земаља, допринело распаду Совјетског Савеза.

Отопљавање или захлађење?

Репресија дисидената настављена је у Совјетском Савезу одмах по завршетку Другог светског рата. У Украјинској ССР, то се углавном одвијало у виду борбе против Организације украјинских националиста (ОУН), подземне политичке организације створене касних 1920-их, која је дејствовала из Галиције и Волиније. Током рата, припадници ОУН су организовали војску која се борила на страни нацистичке Немачке, а коју су помагали и поједини становници западних региона Украјинске ССР.

Међутим, са Стаљиновом смрћу окончава се и пракса масовне репресије. За време Хрушчова почео је период такозваног "одмрзавања", односно транзиције од тоталитаризма ка блажој диктатури, како наводи аутор Непогодин.

Услед слабљења цензуре, проширења слободе говора и релативне либерализације политичког живота, национално оријентисани Украјинци почели су слободније да се изјашњавају.

Будући да је уништење подземља ОУН довело до разочарања у сваки облик оружаних борби, нови талас украјинских националиста чинили су углавном интелектуалци, који су своје идеје заступали речима, уместо делима.

Следећа фаза таквог приступа наступила је са Петром Шелестом, који постаје секретар Комунистичке партије Украјинске ССР 1963. године, а који је отворено говорио украјински, уместо руског језика.

"Одједном су се у околини Кијева појавили мали ресторани и кафане са 'украјинским' називима ('Курен', 'Наталка-Полтавка' итд.) и са елементима украјинске етнографије у дизајну... Знакови са речју 'Украјина' почели су да се појављују у разним продавницама и слично", аутор цитира украјинског писца и књижевног критичара Ивана Дзјубу.

Управо ће се тих шездесетих година искристалисати нови сталеж украјинског националног покрета. Поред самог Дзјубе, главне личности украјинског покрета постали су и књижевник Јевгениј Сверстјук и ликовна уметница Ала Горскаја, који су се, са истомишљеницима из сфера књижевности, музике, позоришта и филма састајали у биоскопском клубу у у некадашњем Кијевском институту племенитих девојака, преименованом у Октобарску палату.

Заокрет ка политици

Године 1962, Ала Горскаја и песник Василиј Симоненко открили су масовне гробнице у Биковњој и Василкову, где је, наводи аутор, Народни комесаријат унутрашњих послова (НКВД) стрељао и сахранио најмање 7.000 жртава Стаљинове репресије у периоду од 1937. до 1941. године. Након тога, двоје уметника је упутило захтев писмо Градском већу Кијева у коме су захтевали да се јавности укаже на постојање тих масовних гробница и да се оне претворе у споменик жртвама Стаљиновог терора.

Украјински интелектуалци су паралелно почели да се противе ономе шта су сматрали прекомерним присуством руског језика у јавном животу Украјинске ССР, осуђујући идеолошка ограничења креативности и другим сличним питањима. О независности још није било речи, али је покрет за грађанска и национална права јачао.

Године 1965. догодиће се још један значајан преокрет, када је дисидентски редитељ Сергеј Параџанов одржао премијеру свог филма "Сенке заборављених предака" у Кијеву, а који представља интерпретацију драме "Ромео и Јулија" Вилијама Шекспира смештену у украјинску културно-политичку климу.

Пре пројекције, Параџанов, Дзјуба, студент Василиј Стуц и новинар Вјачеслав Чорновол одржали су говоре у којима су публици поручили да се масовна репресија враћа, а да припадници украјинске интелигенције бивају хапшени на политичким основама.

Након њиховог наступа, 140 гледалаца потписало је петицију којом се тражи прекид политичког прогона. Иако тај догађај није имао већих непосредних последица изузев изузев избацивања неколицине студената са универзитета и отпуштања неких младих људи, представљао је први јавни протест нове националистичке интелигенције.

"Интернационализам или русификација?"

Три месеца након скандалозне премијере, Дзјуба је написао књигу "Интернационализам или русификација?" у којој оптужује совјетске власти за насилну русификацију Украјинаца, тврдећи да се Комунистичка партија и даље придржавала идеологије Стаљиновог великодржавног шовинизма, наводи аутор. Дзјуба је тврдио да је једини начин којим би се прекинуло угњетавање украјинског народа повратак лењинистичкој националној политици.

Иако је Дзјубина књига оригинално објављена као самиздат, њу 1968. године штампа и украјински магазин у емиграцији "Модерност" у Минхену. Тај магазин је радио под покровитељством Врховног савета ослобођења Украјине, организацијом која делимично вуче корене из Бандерине фракције ОУН. Дзиубина књига наишла је на широк одјек у друштву и изазвала, док је аутор избачен из совјетског синдиката писаца.

Са друге стране, Петар Шелест, будући де факто шеф Украјинске ССР и члан Политбироа, дозволио је да се књига објави за службену употребу и послао примерке регионалним партијским комитетима на преглед.

Покушај сузбијања националиста

Након што су совјетске трупе ушле у Чехословачку 1968. године, украјинска интелектуална елита је, страхујући од новог затезања друштвених односа, припремила протестно писмо због политичког прогона упућено лидерима СССР-а – Леониду Брежњеву, Алексеју Косигину и Николају Подгорном, од којих су двојица (Брежњев и Подгорни) и сами су били Украјинци.

Писмо је потписало 139 интелектуалаца, укључујући режисера Параџанова као првог потписника.

Како наводи аутор текста за "РТ интернешенел", убрзо затим су се појавиле гласине о ширењу тајне бандеровске терористичке организације у СССР, након чега су најгласнији потписници горепоменутог писма ухапшени. Ала Горскаја, која је открила тајне масовне гробнице 1962. године умрла је под неразјашњеним околностима.

Наводно, њу је секиром убио свекар, иначе тешко покретни старац, након чега је извршио самоубиство. Према једној незваничној верзији, наводи аутор текста, за убиство Але Горскаје одговоран је КГБ, који је уметницу наводно у више наврата позивао да отклони свој потпис са протестног писма.

Упркос убиству Горске, украјински национални покрет није престао са својим активностима. У круговима авангардне уметности у Кијеву, Харкову, Лавову и Ужгороду развила се подземна култура, док је Украјинска хелсиншка група, основана 1976. године, интензивирала своје деловање у области људских права, истовремено се бавећи националним питањима.

Са друге стране, совјетска влада је одговорила сузбијањем деловања активиста. Од 1977. до 1979. десетине људи су ухапшене и послате у логоре у складу са антисовјетским законима, првенствено према члану 62, део 1, Кривичног закона Украјинске ССР о "антисовјетској агитацији и пропаганди", указује аутор. Међу ухапшенима су били и Вјачеслав Чорновол, Левко Лукјаненко и Василиј Стуц.

Иако многи дисиденти нису напустили своје ставове упркос репресији, неки су се удаљили од националне интелигенције, док су поједини чак активно подржавали совјетске власти, тврди аутор. Он наводи пример добитника Државне награде СССР-а Ивана Драча, који је критиковао украјинске националисте који "долазе углавном из западног дела земље".

Ипак, Драчов раскид са дисидентима га није спречио да касније постане представник националног покрета или да учествује у припреми Декларације независности Украјине 1991. године, указује аутор.

Драчов колега Дмитриј Павличко, даље пише аутор, својевремено је био осумњичен за учешће у Украјинској устаничкој армији (војно крило ОУН). Није изненађујуће што Павличка сматрају једним од отаца националног покрета у данашњој Украјини, будући да је још 1991. почео да се залаже за рат са Русијом, оценио је аутор. Павличко је пак, шездесетих и седамдесетих година ХХ века активно подржавао влалсти СССР и у својим песмама опевао "звезде Кремља", додаје Непогодин.

Покрет независности

Године 1985. у Совјетском Савезу Михаил Горбачов долази на власт и покреће Перестројку. Током таласа демократизације друштвеног и политичког живота, фебруара 1989. године створен је "Народни покрет Украјине за перестројку", познатији као Рух ("покрет").

На челу покрета прво био Иван Драч, док вођство затим прелази у руке Вјачеслава Чорновола, који је уживао велики ауторитет међу украјинским дисидентима захваљујући својој десетогодишњој борби са совјетским режимом, иако су се у покрету, наводи аутор, поред радикалних десничара налазили и умерени комунисти.

После неког времена, име покрета бива скраћено на "Народни покрет Украјине".

Многи познати украјински националистички лидери који су одиграли огромну улогу у пучу на Мајдану 2014. и, затим, сукобу у Донбасу започели су своје политичке каријере у Руху, укључујући Олега Тјагнибока, лидера украјинске ултранационалистичке партије Свобода, и Андреја Парубија, бившег председника Врховне Раде.

На парламентарним изборима у марту 1990. је Демократски блок, који је укључивао и Рух, освојио 111 од 450 места, поставши друга по величини партија у Врховном совјету Украјинске ССР. Парламент је контролисала комунистичка већина, такозвана "Група 239", коју је предводио Александар Мороз.

Националисте који су захтевали да се Украјина одвоји од СССР-а подржали су углавном становници Западне Украјине и делимично Кијева. Међутим, управо је Рух Украјину довео до независности 1991. године.

У јулу 1990. Врховни совјет Украјинске ССР усвојио је Декларацију о државном суверенитету Украјине, што пак није имало практичне последице. Међутим, у јеку гласина о потписивању ажурираног Уговора о Унији којим би се Украјинска ССР утврдила као део СССР-а, студенти универзитета у Кијеву и Лавову захтевали су нове парламентарне изборе и штрајковали глађу. Тај штрајк је остао познат као "Револуција на граниту".

У јеку догађаја на Тргу Октобарске револуције (садашњем Тргу независности), 150 људи је учествовало у штрајку глађу. После две недеље, председник Савета министара Украјинске ССР Виталиј Масол поднео је оставку. Упркос томе, пред лето 1991. године изгледи да Украјина заиста прогласи независност били су мали. На мартовском референдуму више од 70% становника Украјинске ССР гласало је за останак у СССР.

Крајњи исход

Вођа Руха Вјачеслав Чорновол је 17. августа 1991. године признао да су шансе за независност мале. Међутим, само два дана касније је Државни комитет за ванредне ситуације (ГКЧП) је у Москви спречио потписивање новог Уговора о Унији, који би СССР претворио у конфедерацију. Као резултат тога, Врховни совјет Украјинске ССР је 24. августа усвојио "Акт о проглашењу независности Украјине". Делатност Комунистичке партије Украјинске ССР је касније суспендована, а затим и забрањена.

Сарадња украјинских националиста, комунистичких директора и совјетско-партијске номенклатуре, појачана административним ресурсима вертикалне структуре власти Украјинске ССР, обезбедила је подршку јавности.

Првог децембра 1991. одржан је нови референдум на коме се више од 90 одсто становника изјаснило за независну Украјину. Аутор текста сматра ироничним то да су на првим председничким изборима у Украјини, који су одржани истовремено, грађани у суштини гласали за очување Украјинске ССР, тако што су изабрали партијског апаратчика Леонида Кравчука, док националистички кандидати Вјачеслав Чорновол и Левко Лукјаненко ни заједно нису прикупили ни трећину гласова.

Штавише, Чорновол и Рух су већ 1992. године почели да активно промовишу федерализацију Украјине "на принципима национализма и националног јединства". Владимир Черњак, члан Централног комитета Руха, изјавио је да ће прелазак на федерализам "убрзати процес изградње државе, јер ће ослободити централне власти од решавања регионалних проблема, омогућавајући да се њихова пажња усмери на глобална питања".

Међутим, такве иницијативе нису наишле на подршку становништва, а несугласице међу члановима странке су готово довеле до разлаза. Стара плејада националиста која је довела Украјину до независности почела је да напушта политичку сцену. На њиховом месту су се појавиле радикалније организације које су захтевале тоталну украјинизацију и рат са Русијом.

Међу њима су биле и Украјинска национална скупштина, која је имала своју оружану јединицу названу Украјинска националистичка самоодбрана (УНА-УНСО), као и Социјал-националистичка партија Украјине, која је 2004. названа Свобода.