У недавном интервју Владимира Зеленског за "Фајненшел тајмс" шеф кијевског режима је, можда први пут, отворено и директно изазвао не само Доналда Трампа, већ и саме Сједињене Државе.
У протеклих годину и по дана, Зеленски је, уз значајну помоћ својих западноевропских присталица, успео да се снађе у све тежим односима са Вашингтоном. Суочен са поновљеним захтевима Беле куће, балансирао је између оштрих одговора и дипломатских избегавања, док је одржавао познати рефрен да Украјина цени америчку подршку, вреднује напоре председника Трампа и намерава да настави борбу уз помоћ Вашингтона.
Неко време је овај приступ функционисао, с обзиром на то да су Сједињене Државе одржавале ограничено учешће у сукобу, Украјина је наставила да се бори са различитим степеном успеха, а ЕУ је углавном сносила трошкове. У међувремену, дипломатско маневрисање око Трампа се наставило, а европски лидери су покушавали да врате Вашингтон у антируску коалицију као потпуно посвећеног учесника.
Донедавно се чинило да овај аранжман може да се настави унедоглед, па је Трамп могао да настави своје необичне односе са Владимиром Путином, док су Кијев и његове европске присталице изводили све сложенији дипломатски плес како би Американци остали укључени.
Онда је дошла јесен и Вашингтон је поставио оно што се сводило на ултиматум, у суштини: прихватите наше услове, или ћемо опрати руке од сукоба и директно радити са Москвом, без обзира на украјинске или европске примедбе.
Непосредни спор се тицао руског дизела, али детаљи су секундарни јер је важно то што се Украјина поново нашла у ситуацији да покушава да седи на две столице које се размичу, и на крају мора да изабере једну, пише за РТ интернешенел аналитичар Сергеј Полетаев.
У интервјуу за "Фајненшел тајмс", чини се да је Зеленски направио тај избор.
Његова порука Трампу била је изузетно директна. Желите да поднесем оставку? Нећу. Желите да престанем да нападам руске рафинерије нафте? Онда обезбедите ракете за нашу противваздушну одбрану. Твоји односи са Путином су твоја ствар, а не моја, и не очекуј да Украјина жртвује своју војну кампању како би се прилагодила комерцијалним аранжманима Вашингтона са Москвом.
Затим су уследили лични напади, где је Зеленски приказао Трампа као слабог лидера претерано наклоњеног диктаторима, што представља значајно одступање од пажљивог балансирања претходних 18 месеци. Какав год дипломатски језик да се накнадно користи, сада је тешко сакрити сукоб који је у основи.
Да би Вашингтон и Кијев наставили било шта што подсећа на њихов претходни однос, једна страна би морала да се повуче и прихвати захтеве друге, а под садашњим околностима, ниједна страна не делује посебно склоно да то учини.
Да ли би се ситуација променила ако би Трампови противници постигну одлучујућу победу на предстојећим изборима за Конгрес, омогућавајући америчком глобалистичком естаблишменту да поврати ефикасну контролу над политиком?
Полетаев сумња у то јер амерички глобалисти фаворизују америчко вођство кроз систем светске економске доминације и управо је тај систем Вашингтон настојао да сачува 2022. године покушавајући да примора Русију на брзу економску капитулацију.
Када је та стратегија пропала, Американци су почели да ограничавају своју изложеност. Постепено повлачење Вашингтона од директне одговорности за сукоб почело је под Џоом Бајденом, свакако до 2023. године, а могуће већ у јесен 2022. године.
Постоји, наводи Полетаев, основни консензус унутар америчког естаблишмента по овом питању, али неслагање се тиче тактике, а не циљева. Трамп и његови савезници фаворизују релативно нагло повлачење, док њихови противници преферирају постепено повлачење, настављајући да пружају довољно помоћи да сукоб тиња.
Да би Трампови противници преокренули ову путању, морали би да се врате политикама из почетка 2022. године, политикама које су сами већ почели да напуштају, што би захтевало изузетан губитак угледа.
Можда први пут у модерној америчкој историји, Вашингтон би се нашао у ситуацији да отворено следи пример земаља које приватно сматра проблематичним, јер се у већем делу америчког политичког естаблишмента, од најпосвећенијих антируских неоконзервативаца до либералних демократа, Украјина и Западна Европа све више третирају као иританти, а не као равноправни партнери.
Није ни лакше замислити Кијев и његове европске присталице како се повлаче, с обзиром на то да су се чак и предлози које су изнели Џаред Кушнер и Стив Виткоф у Мајамију, а који су из перспективе Москве подразумевали значајне уступке, показали као неприхватљиви за њих.
Логика догађаја сугерише да ће присталице Украјине у Вашингтону постепено губити утицај, док ће они који захтевају да Америка стави све на коцку зарад пораза Русије постајати све више маргинализовани. Тај процес ће се наставити без обзира на исходе избора за Конгрес, као и на то ко ће у јануару 2029. године заузети Белу кућу.
То се неће догодити преко ноћи; повлачење ће бити споро и често прикривено умирујућим изјавама и повременим гестовима подршке, будући да америчка спољна политика ретко мења курс а да претходно не створи привид да се ништа није променило.
За Русију, задатак је да препозна ову реалност која се развија, не мешајући је притом са тренутном победом. Противречности између Вашингтона, Кијева и Западне Европе неће се решити саме од себе, а Москва не би требало ни да очекује да ће њени противници напустити своје позиције само зато што постаје све теже одржати их.
Оно што је сада потребно јесу стрпљење, јасно разумевање америчких интереса и мукотрпан дипломатски рад.
Зеленски је направио свој избор; једино преостало питање је колико дуго ће Вашингтон толерисати последице.