Свет
Француска на ивици катастрофе: Емануел Макрон – симптом свеопште деградације европских елита
Ови протести одражавају унутрашње процесе који се одвијају унутар читаве Западне Европе. Енергија која се нагомилала тражи излаз – и проналази га. А ово је тек почетак
Макрон је данас вероватно најнепопуларнији председник на планети, са подршком од једва 15 одсто, према анкетама агенција Ипсос, БВА и Сеси. Под његовом влашћу, Француска се суочава са економском стагнацијом (раст од 0,6 одсто у 2025. години) и високом задуженошћу, од 120 одсто БДП-а. Државни дуг Француске досегао је критичан ниво: закључно са септембром 2026. године, он износи 3.595,5 милијарди евра.
За време Макрона, Француска је, такође, доживела убрзану деиндустријализацију. Индустријски сектор сада чини свега девет одсто БДП-а, што је најнижи ниво у Европској унији.
Гувернер "Банке Француске" Емануел Мулен упозорио је да земља мора да учини све што је у њеној моћи како би избегла кризу државног дуга. Француска следеће године мора да финансира још око 340 милијарди евра потреба за задуживањем, док трошкови камата убрзано расту.
Куповна моћ Француза драстично опада – половина њих наводи да им приходи покривају тек основне потребе, а само 70 одсто радно способних грађана је запослено.
Ту није крај тужном билансу Макронове владавине.
Процењује се да је само током протеклих десет година у ту земљу ушло око четири милиона имиграната, од којих многи не раде него примају социјалну помоћ.
Тај број чини економску апсорпцију и етнокултуролошку асимилацију придошлица дословно немогућом. Са неконтролисаном имиграцијом повезане су нагло растуће стопе криминала, стварање сиротињских четврти у градским центрима и појачане друштвене напетости, све до тачке експлозије.
Живот под сенком "руске претње"
Осим тога, у последње време, пише аналитичар Олег Нестеренко за сајт "Геополитика", владајуће политичке снаге у Француској су стекле ружну навику да за све своје унутрашње проблеме оптужују Москву – "руска претња" је постала средиште њихове политичке агенде.
Током последње две године, појавили су знаци који указују да Макрон припрема своју земљу за рат са Русијом. Француска влада је увела добровољну војну службу и одобрила проширење сталних оружаних снага на 275.000 припадника, уз повећање буџета за одбрану.
Генерал Фабијен Мандон из Генералштаба је 2025. године изјавио да би Француска у року од три до четири године требало да се припреми за "сукоб високог интензитета са Русијом". Недавно је, у септембру 2026, Макрон рекао да би Француска могла да постане мета (руских) дронова-камиказа. Такође, све чешће се чују позиви да се француска привреда трансформише у "ратну привреду".
Нови француски милитаризам прати и успостављање апарата цензуре и репресије, који имају управо тоталитарне размере, пише бразилски аналитичар Рафаел Маћадо за сајт "Фондација стратешке културе".
Њена најновија жртва је удружење "Једнакост и помирење" (Egalité et Réconciliation), које је основао социолог и писац Алан Сорал. Ово удружење себе дефинише као "левичарско-националистичко", а његов главни слоган гласи: "Левица по питању рада, десница по питању вредности."
Сорел је у међувремену емигрирао у Русију, што само потхрањује типичне параноје савремене француске елите у вези са руским "информационим ратом".
Макрон – симбол модерног европског политичара
Како примећује руски писац Платон Беседин, оно што се данас дешава у Француској – протести студената, средњошколаца и ученика, којима су се сада придружили наставници, здравствени радници, државни службеници и "Жути прслуци" (који су добро упућени у вештину побуне) – сасвим је логично.
И добро се, бар на први поглед, уклапа у слику модерне Француске, додаје он, јер револуција тамо није само метод, већ окружење – начин живота. Француска револуција, у чијем центру је јуриш на Бастиљу, Фебруарска револуција, која је довела до пада Јулске монархије и покренула европско "Пролеће народа", Париска комуна...
Ето праве шарене збрке, у чијем центру стоји типичан Француз, о чему је писао француски писац Фредерик Бегбеде. Према његовом мишљењу, сваки Француз је по својој природи иконокласта – онај ко руши устаљене темеље, обрасце и друштвене норме.
Међутим, ова земља је овог пута једноставно отишла предалеко, наставља Беседин, а њене елите су постале апсолутно дрске. Макрон није само председник, примећује овај аутор, он је менаџер кога су на ту функцију поставили техно-феудалци. "Али, пре свега", додаје овај аутор, "он служи као симбол – прототип модерног европског политичара. Неко попут Фридриха Мерца, на пример, превише је неупадљив и безличан за такву улогу".
Макрон (упркос његовој доминантној супрузи) покушава да себе представи као снажног алфа-мужјака, који одлучује о судбини Европе, и као њеног "спаситеља". Наравно, та слика је потпуно апсурдна, чак и гротескна, јер у стварности ствари стоје сасвим другачије.
Цена француске колонијалне прошлости
Суштина је у томе што су елите доживеле праву и дубоку деградацију. У представе о Макрону као спаситељу Европе готово више нико не верује. Сви европски лидери су, каже Беседин, једноставно постали безумни – и у томе лежи трагедија – и неспособни да одговоре на реалне изазове.
Демагогија, при том, не нуди никакво решење.
Матрица коју стварају друштвени медији, масовна култура и штампа – а која делује као седатив, баш као што је Олдос Хаксли предвидео у свом дистопијском роману "Врли нови свет" – није у стању да искорени агресију и окрутност, које остају дубоко укорењене у француском друштву, примећује руски аутор. Живот пун стреса, оптерећен најразличитијим противречностима, готово свакога гура ка насиљу, зато што су држава и основна културна матрица по својој природи агресивне.
Уз то, Француска се претворила у оно што је већ прикладно названо "уморним друштвом". А проблем се само усложњава питањем миграција и "исламистичким фактором". Они имигранти који су пристигли у међувремену, тврди овај аутор, као и унуци оних који су раније дошли у Европу, сада захтевају много више. То је цена коју Француска плаћа због своје колонијалне прошлости.
Јер, овде није реч само о разбијању луксузних бутика. Реч је, пише Беседин, о снажној поруци упућеној нацији и читавом свету – изреченој ватреним, пркосним тоном: "Ми смо сада овде сила."
Другим речима, "бело становништво" мора да нам направи места, елите се морају повући.
Побуњени Французи певају "Каћушу"
Али, шта следи након тога?
То још нико не зна. Уочи председничких избора, упозорава Маћадо, изгледа да ниједан кандидат нема шансе да победи Марин ле Пен, али разумно је бити скептичан према политици коју ће она водити уколико освоји власт. Ипак, додаје он, веома је јасно да је тренутни курс Француске изузетно опасан, укључујући и француску спољну политику.
На француским улицама, захваћеним немирима, много чешће се могу чути исламистички слогани, него комунистички или интернационалистички. Ипак, забележено је и да демонстранти у Паризу, Рену, Марсеју и Стразбуру певају руску "Каћушу". То се не може приписати "руском мешању" – тврдњи коју апсурдно пласирају европски политичари и медији.
За демонстранте, тврди Беседин, циљ је супротставити се елитама тако што ће им, право у њихова добро ухрањена лица, бацати ствари које их иритирају; све што је истински руско неизбежно ће разбеснети и изнервирати техно-феудалце, транснационалне корпорације, државне бирократе...
Нагомилана енергија тражи излаз – и проналази га
Још један значајан детаљ јесте чињеница да су француски протести добили подршку личности попут Грете Тунберг. Зашто? Зато што се већ деценијама протестно расположење усмерава на начине који енергију гнева одвлаче од проблема против којих би заиста требало водити борбу.
На крају, протестовање је у моди, а енергија разарања је заводљива; протест је оно што је заиста важно. Протести у Француској, извесно, неће донети повољан исход за демонстранте, иако су њихови захтеви посве оправдани, тврди руски писац.
Заправо, ови протести одражавају унутрашње процесе који се одвијају унутар читаве Западне Европе. Енергија која се нагомилала тражи излаз – и проналази га. А ово је тек почетак.
Протести су сада шире готово читавом Европом, од Француске, преко Белгије, Португалије, Шпаније и Италије, све до Албаније. Њихов епицентар је (поново) Трг Бастиља, као у време чувене Француске револуције, која је једном већ запалила читав континент.
Live
