Година 2026. могла би бити упамћена као одлучујућа прекретница у формирању нове геополитичке мапе света. Или барем тако мисле многи врсни светски геполитичари. У току је велико престројавање кључних геполитичких сила, стари савези више не важе. Успостављају се нове констелације моћи. За сада, није могуће рећи како ће све то завршити.
Пођимо од нашег европског континента. Како тврди Тимофеј Бордачев, програмски директора клуба "Валдај", Западна Европа се управо распада пред нашим очима. Али многи тога уопште нису свесни.
"Водеће земље Западне Европе сада се налазе на раскрсници, али избор који је пред њима није само избор између различитих модела унутрашњег развоја, већ између рата и мира са суседима, пре свега са Русијом", тврди Бордачев.
Много је разлога за то. Бордачев додаје да је низ структурних слабости довео до тога да политички и економски естаблишмент Западне Европе постане практично парализован.
Конфликт у Украјини је катализатор
Све у свему, сада је Западна Европа захваћена немирима, који подсећају на револуцију. Готово две деценије европске владе су стварале привид да нешто раде, уместо да спроводе суштинске реформе. Узастопне кризе, повезане са миграцијама, пандемијом, непријатељством према Русији и припремама за војну конфронтацију, омогућиле су европским лидерима да избегавају решавање дубљих проблема.
Погрешно је одбацити ове протесте као вештачке или организоване из политичких центара, наглашава овај аутор. Узроци су много дубљи. Незадовољство демонстраната је стварно, а стварна је и криза која је извела људе на улице.
Не треба, међутим, журити са закључцима. Револуционарне промене у Европи више пута су производиле спољну агресију. Француска револуција представља један од таквих примера, упозорава Бордачев. Унутрашње кризе на Западу решавају се тако што се извозе ван сопствених граница.
"Немојте више да галамите"
Један пример за то је довољан: превирања у Француској с краја 18. века пратили су ратови против суседних држава и, на крају, Наполеонов покушај да успостави доминацију над Европом.
Стање није ништа боље ни у Немачкој. Пример Немачке још више опомиње. Политички потреси 20. века на крају су довели на власт режим чије су амбиције далеко превазилазиле немачке границе – нацистички Трећи рајх. После освајања суседних земаља, подсећа он, уследила је агресија на Совјетски Савез и најразорнији рат у историји човечанства.
Ако нас историја нечем учи, то је лекција да се унутрашње кризе Запада увек решавају на исти начин.
И овде је рат у Украјини, који управо улази у своју завршницу, деловао као катализатор. Европски лидери су се кладили на Украјину и – изгубили су. Европске лидере сада обузима паника због слома "украјинског пројекта".
Како је изјавио немачки посланик у Европском параламенту Михаел фон дер Шуленбург, у интервјуу са Гленом Дизеном, европске политичаре највише брине да ће на крају морати да одговарају за банкротиране европске економије и за нагло осиромашена друштва.
Многи у Европи, нажалост, то још увек не схватају. Недавно је Елбриџ Колби, високи званичник Пентагона, задужен за геополитику, поручио да балтичке републике стишају тон и да престану да провоцирају Русију.
Колби је једном балтичком званичнику саопштио да Европљани не би требало да "чачкају" Русе изјавама да је Русија "сатерана у ћошак као пацов".
"Немојте да будете гласни. Не дижите буку", поручено им је из Вашингтона. Додајте томе и Трампово "прање руку" од Зеленског. Нека се о њему убудуће брину његови "европски партнери". У преводу: Вашингтону је потребан предах.
Ко разуме, схватиће.
Петро-шеици у раскошној одаји персијске палате...
Све је, заиста, почело у Украјини. То бисмо могли да назовемо "законом Бордачева". Запад је одувек, кроз историју, тако решавао своје унутрашње кризе – агресијом.
Али, ако не можеш да победиш у Украјини, пређи на други део света. Амерички новинар Такер Карлсон назвао је одлуку Вашингтона да изврши агресију на Иран најгором одлуком коју је икад донео неки амерички председник. Напад на Иран избегавале су бројне америчке администрације, још од Исламске револуције.
То је требало да, након Венецуеле, буде операција од "два, три, највише седам дана", која ће се завршити тријумфом. Али, све се претворило у дуготрајну агонију.
Иран је пружио жесток отпор, коме се ускоро придружио и Јемен. Трамп не жели да се меша у сукоб Ријада и Сане. Сада је у питању и судбина америчког проксија – Саудијске Арабије, као и будућност Израела, који је само амерички (западни) колонијални пројекат на Блиском истоку. И овде би 2026. могла да буде кључна.
Бразилски геополитичар Пепе Ескобар на сајту "Фондација стратешке културе" наводи једну до јуче незамисливу, управо спектакуларну епизоду:
"Саудијски министар одбране, принц Калид (брат престолонаследника МбС-а), шеф турске обавештајне службе Ибрахим Калин и војни лидер Пакистана фелдмаршал Асим Мунир – сви они пуноправни чланови 'Одбрамбеног савеза из Меке' – ступили су у раскошну одају, попут оних из персијских палата, како би поздравили – или, симболично, 'пољубили прстен' – секретара Врховног савета за националну безбедност (ВСНБ) Мохсена Резаија, друге најмоћније личности у иранској хијерархији, одмах испод вође Моџтабе Хамнеија".
Ово није био "Одбрамбени савез из Меке" у свом уобичајеном издању, додаје он – савез који окупља неоотомане, Арапе и народе Јужне Азије. Ово је био самит у Техерану – онако како су га замислили Персијанци.
Ескобар овај самит назива "преломним". До њега је дошло на предлог пакистанског фелдмаршала Асима Мунира, са једним, јасним циљем, сасвим ван оквира Споразума из Меке ("исламског НАТО-а"). Тема је била дискусија о "аутохтоној регионалној безбедности".
Лопта је сада у дворишту Западне Азије
Тамо се разговарало о Палестини, Либану, Јемену, безбедности у Заливу и мореузу Ормуз, у духу смањења "регионалних напетости" и окончања америчког рата против Ирана и "Осовине отпора".
Све је, наравно, још неизвесно. Али чињеница да је такав састанк одржан довољно говори сама за себе. Све, додаје Ескобар, зависи од тога какву ће коначну одлуку донети династија Сауд. А та одлука је директно повезана са тим како ће Ријад решити погубни сукоб у Јемену.
Техеран је, међутим, био јасан: спремни смо да посредујемо у решавању питања Јемена, а на Ријаду је да размотри – и да прихвати – услове јеменског покрета Ансар Алах. У супротном, рат – који већ траје – наставиће се.
Исламабад и Анкара, иако пружају војну помоћ Ријаду, не могу занемарити став Ирана. Као предводник шиитског света, Иран не може остати равнодушан према проблемима шиитских Хута.
Такође, тврди политиколог Александар Сваранц на сајту "Њу истерн аутлук", Иран је упозорио да је свака нова ескалација недопустива, јер ће значајно проширити зону борбених дејстава и довести до уништења критичне инфраструктуре у региону.
Став који је изнео Техеран је: или "ендогена" безбедност – или ништа, тврди Ескобар, и додаје: "Никада не потцењујте Персијанце. Уз своју уобичајену префињеност, управо су стратешки преокренули ситуацију: стратегија обуздавања Ирана сада је потпуно окренута наглавачке".
У питању је, коначно, и судбина самих петро-шеика – који представљају пандан балтичким чивавама, каже Ескобар. Они сада треба да окончају англо-салафистичко подстицање секташких сукоба.
Лопта је сада потпуно у дворишту Западне Азије, закључује он, а САД нису чак ни део игре.