Како је Русија избацила Француску и постала главни савезник афричких земаља у борби против тероризма

Француски војници напустили су прошле недеље војни камп "Била Загре" у Буркини Фасо и тако коначно ставили тачку на твоје тринаестогодишње присуство тој земљи.

Буркина Фасо је само једна од неколико држава Западне Африке које су последњих година одлучиле да, у сектору безбедности и одбране, традиционалног партнера Француску замене Русијом.

У тој западаноафричкој држави, која је до стицања независности 1960. године била француска колонија, било је стационирано око 400 француских војника.

Париз је и након признања формалне независности својих некадашњих колонија задржао водећу улогу Западној Африци, а своје војно присуство ојачао је почетком прошле деценије када је тај регион запљуснут таласом радикалног исламизма и џихадизма.

Председник Буркине Фасо Ибрахим Траоре, који је на власт дошао након пуча у септембру прошле године, ипак није био задовољан учинком француских војника у својој земљи, па је им је тако почетком ове године поручио да "имају месец дана" да је напусте. Његова одлука представља наставак тренда који је последњих месеци захватио цео регион Сахела, у Западној Африци.

Повлачење француских снага из Буркине Фасо трећи је такав случај у последњих шест месеци, пошто је Париз у августу своје трупе морао да повуче и из Малија, док су у децембру то учинили и у Централноафричкој Републици.

План фрацуског председника Емануела Макрона да односе са афричким земљама, како је он то рекао 2017. године, гради као "партнерства једнаких", показао се као изузетно неуспешан. Положај његове земље у региону, који већ више од једног века сматрају својом зоном утицаја, последњих година постао је слабији неко у било ком тренутку у новијој историји.

"Ово је прави тест за Француску", рекао је стручњак за безбедност са универзитета у Валенсијану Сејдик Аба за "Политико". "Уколико она не жели да се њихов губитак утицаја као зараза прошири кроз Африку, мораће да промени приступ".

Француска се у борбу против исламског тероризма у Западној Африци укључила почетком прошле деценије, када је у оквиру операције "Сервал" помагала војсци Малија, који се од 2012. године бори против Ал-Каиде, али и туарешких сепаратиста на северу земље.

Фронт против исламиста проширио се 2014. године, када је започела операција "Бархан" у којој је, поред Француске, учествовало још пет западноафричких земаља: Буркина Фасо, Чад, Мали, Мауританија и Нигер.

Та операција, ипак, није дала жељене резултате, а насиље у региону Сахела наставило је да ескалира. Незадовољство све гором безбедносном ситуацијом довело је низа војних удара у земљама Западне Африке, које су погодили Мали (2020. и 2021. године), Гвинеју (2021), и Буркину Фасо (јануар и септембар 2022).

Нове, војне администрације по правилу нису благонаклоно гледале на присуство француских трупа у својим земљама, у чему су виделе покушај Париза да на силу задржи контролу над својим некадашњим колонијама.

Французима је сада остало око 6.000 војника на афричком континенту, од којих је око 1.000 у Нигеру и 900 у Обали Слоноваче. Своје трупе из Западне Африке почеле су да се повлаче и друге европске земље, попут Немачке, која је најавила повлачење својих војника из Малија, који тамо учествују у мисији Уједињених нација МИНУСМА.

Како наводи "Политико", постоји неколико узрока за опадање француског утицаја у Западној Африци, укључујући колонијално наслеђе, погоршану безбедносну ситуацију у региону, али и све проактивнију руску спољну политику.

Русија све присутнија у Африци

Од почетка Специјалне војне операције у Украјини, Русија је започела својеврсну дипломатску офанзиву у Африци, континенту који је у светској јавности често занемариван. Државе Западе Африке добиле су посебан значај, па је тако руски министар спољних послова Сергеј Лавров, током посете Бамаку почетком фебруара, савезништво између Русије и Малија назвао "историјским".

"Борба против тероризма је, наравно, важно питање и за друге државе у региону", рекао је он том приликом и додао да ће Русија у тој сфери продубити сарадњу и са Гвинејом, Чадом и Буркином Фасо.

Мали је током последњих годину дана постао један од водећих купаца руског наоружања. Та земља је у марту прошле године купила руске хеликоптере Ми-35М, као и напредне радарске системе, док је у Бамако у јануару ове године стигло и осам руских авиона.

Ове године, у Санкт Петербургу ће бити одржан и други по реду самит Русија-Африка, који је уједно кључни и најважнији догађај када је реч о односима Москве и тог континента. 

"Биће ми драго да вас видим у Санкт Петербургу. Радујем се наставку конструктивног заједничког рада за добробит наших земаља и народа, у интересу обезбеђивања мирног и просперитетног развоја афричког континента", поручио је недавно руски председник Владимир Путин учесницима 36. Скупштине лидера држава чланица Афричке уније.

Напади са Запада

Западне земље, очекивано, не гледају благонаклоно на губитак утицаја у региону који традиционално сматрају својом зоном утицаја. Покушаји дискредитовања руског ангажмана у том делу света углавном се своде на оптужбе да Москва у Африци користи "Вагнер плаћенике" који "подржавају диктаторе, убијају цивиле и експлоатишу природне ресурсе".

"Кроз компаније које експлоатишу природне ресурсе, политичке оперативце који подривају демократске институције, невладине организације и манипулације на друштвеним мрежама, (власник Вагнера Јевгениј) Пригожин шири дезинформације које јачају руски утицај у афричкој политици", речено је у америчком Стејт департменту у прошлог маја, пренео је "Блумберг".

Такве тврдње америчког министарства спољних послова делују иронично ако узмемо у обзир да је управо Вашингтон тај који је сличне методе користио у ширењу сопствених интереса не само у Африци, већ и у другим деловима света.

Сличне поруке послао је и француски председник Емануел Макрон, који је Русију оптужио да користи "предаторску стратегију ширења дезинформација, како би раширила анитифранцуска осећања у народу".

Француски председник је, претпоставићемо не случајно, заборавио да нагласи да је управо његова земља та која се традиционално мешала у унутрашња питања западноафричких земаља, попут њихове улоге у убиству некадашњег председника Буркине Фасо и "афричког Че Геваре" Томаса Санкаре 1987. године.

Истина на терену је, ипак, знатно другачија. Негативни ставови према Француској дубоко су укорењени у већини земаља тог региона, а многи у Русији виде потенцијалног партнера који је спреман да са афричким државама сарађује без охолости која карактерише Французе.

То се видело и након пуча у Буркини Фасо прошлог септембра, који је на власт довео капетана Траореа, када су на улице престонице Уагадугуа људи су изашли да прославе носећи руске заставе.

Како је то рекао некадашњи премијер Малија у профранцуској влади председника Ибрахима Бубакара Кеите Муса Мара, проруска осећања немају толико везе са самом "популарношћу Русије", колико са "непопуларношћу Француске".

Током једног интервјуа на државној телевизији почетком јануара, један новинар је руском амбасадору у Буркини Фасо Алексеју Салтикову рекао да "многи у тој земљи желе да им Русија буде главни партнер у борби против тероризма".

"Русија жели да подржи своје афричке савезнике", одговорио је Салтиков. "Ми желимо да ојачамо наше напоре у борби за мултиполарни свет."