"Обавештајни подаци о саботажи Северног тока који су процурили у јавност повлаче више питања него што пружају одговора. Можда никоме није у интересу да се открије више", закључак је новог текста "Њујорк тајмса" о експлозијама на руском гасоводу.
Под "обавештајним подацима" се мисли на причу о украјинским диверзантима коју је овај лист сам пласирао почетком марта, позивајући се на америчке обавештајце, а коју су као смејурију одбацили и руски председник Владимир Путин, и неки западни стручњаци, и Симор Херш, а који ни Бела кућа није могла да потврди.
Позивајући се на изворе, ауторка Ерика Соломон за "Њујорк тајмс" сада пише да су дански и шведски истражитељи скептични према налазима својих немачких колега, и да имају потребу да им се супротставе.
Соломонова је, за сврхе писања текста, посетила луке Росток и Вик у северној Немачкој, Копенхаген и данско острво Кристијансо које се налази на свега 12 наутичких миља од места експлозије.
Становници данског острвцета, заједно са данским, шведским и немачким поморским стручњацима са којима је ауторка разговарала, са подсмехом су одбацили идеју да је саботажа спроведена са мале јахте, док је поморски официр и аналитичар са данског Института за стратегију и студије рата Јоханес Рибер то шаљиво назвао "Џејмс Бонд" теоријом".
Подсетимо, извештај "Њујорк тајмса" изашао је око месец дана након што је амерички новинар и добитник Пулицерове награде 8. фебруара објавио своју истрагу о експлозијама у којој је, позивајући се на извор, навео да су експлозивне направе испод руских гасовода у јуну 2022. године подметнули амерички рониоци, а да су их три месеца касније активирали норвешки специјалци.
Причу скоро идентичну "Њујорк тајмсовој" објавио је и немачки "Цајт" практично истовремено, наводећи да су немачки истражитељи чак открили брод са којег су украјински диверзанти извршили саботажу, за коју су се многе стране, укључујући горепоменуте, сложиле да је потпуно неадекватна за тако сложену операцију.
Симор Херш је затим изјавио да су причу осмислиле америчка и немачка страна како би скренуле пажњу са правог кривца, односно, како чувени новинар сматра, САД и председника Џозефа Бајдена.
Шведски државни тужилац Матс Лунгквист, који ради на случају Северног тока, рекао је ове недеље за Ројтерс да је одговорност државног актера "апсолутно главни сценарио" за шведске истражитеље, да је "веома велики број актера" искључен са списка осумњичених, и да се "многе вруће теорије могу лако одбацити на основу онога што знамо из истраге."
(Ни)коме није у интересу да се сазна истина?
Уз напомену да би откривање истине могло имати "непланиране последице", "Њујорк тајмс" долази до закључка да то никоме није у интересу, наводећи три сценарија:
"Тврдња да Русија стоји иза напада значило би да је успешно саботирала главну критичну инфраструктуру у дворишту Западне Европе и могло би да изазове захтеве за одговором".
"Окривљавање украјинских оперативаца могло би да изазове унутрашњу дебату у Европи о подршци њиховом источном суседу".
"И именовање западне државее или оперативаца могло би да изазове дубоко неповерење када се Запад бори да одржи јединствен фронт"."
Дански поморски командант и војни стручњак са Универзитета у Копенхагену Јенс Венцел Кристоферсен каже за "Њујорк тајмс" да "постоје стратешки разлози да се не открије ко је крив."
"Све док се не открије ништа битно, остајемо у незнању – као што и треба да буде", закључује он.
Будући да је одговорност Русије демантована подједнако често и свеобухватно колико и прича о украјинским диверзантима — поред Херша (и многих других), на нелогичност идеје да је Мосвка саботирала сопствени скупоцени гасовод указао је и сам "Њујорк тајмс" крајем децембра прошле године — само један сценаријо сценарио остаје логичан на основу доступних података.
У случају да се он потврди у јавности, последица би свакако било — Вашингтон би могао да буде оптужен за акт међународног тероризма, Џозеф Бајден, како и Херш прогнозира, би доживео политичку катастрофу, а већ климава вера у САД и напоре да се наоружа Украјина би скоро потпуно нестала међу немачким народом, а вероватно и шире.
Имајући то у виду, боље би било поставити питање — "Коме није у интересу да се сазна истина?"